Како је краљ Петар срушио олимпијске снове једног сељака из Жаркова

Брзе ноге и шајкача накриво

Живко Настић био је сасвим обичан српски сељак који је дане проводио између њиве и окућнице. Једнолични живот понекад би прекинуо одлазак до београдске вароши послом или да би за кућу прибавио неку од потрепштина које није било могуће набавити у оближњој бакалници. Јер Жарково је тада, без украса у виду вишеспратница и уских улица, заиста било једно просечно српско село надомак Београда. Поход на варош захтевао је, тада, читав дан пешачења, а понекад би и повратак трајао још читав један дан. Наравно, била су ту и понека запрежна кола, коњић или магаре за превоз до вароши, а до првих аутомобила и аутобуса, који ће Жарково приближити Београду, биће потребно да се одмота још која деценија 20. века.

Тако се десило да је једном приликом кренувши за варош, Живко на путу који се пружао од Обреновца до Београда, налетео на групу зајапурених младића, који су голи до појаса трчали један уз другога. Мислећи да је у питању нека потера, знатижељни Настић крене да трчи са њима. Тако у трку, тек негде надомак града, успе да приупита вођу зашто и где они трче.

Одговор који је уследио, збунио га је и зачудио. Вођа му рече да су они чланови атлетског друштва “Душан Силни”, а да је ова њихова трка била тренинг за маратонску која је наредних недеља требало да се одржи на релацији између ова два града. Изненађени Живко би вероватно ову вест доживео као каприц уображених варошана, да му није речено да се не трчи тек тако безвезе, већ да је за најуспешнијег предвиђена награда од 300 динара.

Биле су то тада, присетиће се касније Живко, баш велике паре. За те новце, могао је да купи волове и да му остане још пара да накриви капу. Како би ушао у ово такмичење, било је потребно само да се пријави на пункту код хотела Москве и дође у заказано време на старт.

А тамо на Теразијама, пред великим хотелом, Живко налете на свог пријатеља капетана ИИ класе Свету Ђукића (а касније генерала) који му је помогао око пријаве. Ђукић је и сам био залуђеник за теловежбу и атлетику, те је неискузном Живку дао савете како да се припреми за исцпрљујућу трку.

Шта је чвршће - српски сељак или корбач?

Старт трке био је заказан годину и по дана после прве београдске маратоске трке 1910. године, на којој је бриљирао Драгутин Томашевић. Ово је уједно била и квалификациона трка за српску олимпијску репрезентацију.

Поред Томашевића, на старт у Обреновцу довезено је још деведесет такмичара, међу којима је био најнеобичнији наш Живко. Опрему су му чиниле дугачке сељачке гаће, шајкача и опанци, права супротност накинђуерним тркачима са усуканим брцима.

Сав подсмех који је овакав Живков изглед изазвао, нестао је оног тренутка кад је на знак за старт похитао као да га 100 ђавола јури. Низ прашњав пут за њим се и буквално дигла прашина у којој су остали његови садрузи. Мада је изгледало да је овај темпо готово немогуће издржати, довитљиви Жарковчан није посустајао јер је имао и адут у рукаву, тачније за појасом. Како би посустао, тако би извукао један фини корбач купљен посебно за ту прилику, којим би почео да се шиба и тера да трчи.

И миц по миц, километар по километар, ова тактика се показала као успешна. За тачно 2 сата и 17 минута, далеко испред свих осталих, протрчао је после 34 километра пута кроз циљ на Кошутњку. Окупљени су на тренутак збуњено застали, јер су очекивали да до тада неприкосновени Томашевић лако однесе победу. После првобитног чуђења, окупили су се око победника и пронели га рукама до победничког постоља.

Ништа мање није био изненађен ни лекар који га је после трке прегледао. Утврдио је тада да је Живко у таквој физичкој кондицији, да би без проблема комотно могао да отрчи назад до Обреновца.

Када краљ каже, то је тако, па и по цену спортске славе

Е, сад… овде долазимо до дела приче који звучи помало нестварно. У неким изворима стоји да је победник ове трке био Томашевић, који је тиме оверио своје учешће на предстојећим Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године, а да га је Нешић као други пратио у стопу. Други, пак, наводе да је слављеник био Нешић.

Оно што ствара још већу збрку је и податак да се у документима МОК и страним изворима налази информација да је Живко био пријављен за маратонску трку на ОИ. Наши извори о томе чуте, али…

У београдским кулоарима дуго се причало да су двојица првопласираних и заиста били пријављени за Игре од стране Српског олимпијског одбора, али је краљ Петар И ставио вето на Живков одлазак. Сматрао је да није примерно да Србију на тако великом такмичењу представља један сељак у дугим гаћама и опанцима. Драгутин Томашевић, плећат и стаменит, више је одговарао идеалима којима је тежио краљ.

Живко је ову одлуку, да не кажемо неправду, прихватио типично сељачко-стоички. Вратио се својим пољским радовима и новим воловима. Затим су уследили ратови, један, други и трећи у којима краљу није сметало да за идеале гину сељаци. Заправо, управо та сељачка војска пренела га је на својим леђима преко Албаније и вратила на трон 1918. године.

Из рата је Живко понео ране од куршума од којих му је десна нога остала заувек мало краћа и изврнута. Његова тркачка каријера била је запечаћена. У годинама које су уследиле, изродио је сина и ћерку, и мада је пред Други светски рат био болешљив и занемоћао, никоме није допуштао да га одмени. Још је тврдио да ако избије неки нови рат, поново ће се одазвати у строј да брани земљу, чак и тако стар и болешљив.

Јер, можда је краљ краљ, али српски сељак је онај који је због своје упорности, поштења и спремности увек био слављен у свету.