Неодлазак као побуна - шта значи остати када сви одлазе?

Сви су отишли. Ја нисам. И није јер нисам могла. 

Наравно да јесам. Пасош у фиоци, карте једним кликом удаљене, понуда да се преселим више него реклама за кладионице. Имала сам све услове, осим, изгледа, тог коначног „доста ми је, време је да одем.”

Тако да сам остала, барем за сад.  Питате се зашто?

Волела бих да имам јасан, директнији и разумнији одговор. Могла бих рећи да је то зато што верујем у промене или зато што волим своју земљу или можда зато што не могу да замислим живот без српске хране. Али истина? То је једна мешавина емоција, инерције, одговорности и признајем мало неосноване наде.

Између навике и залуђености

Рођена сам овде. Моја сећања миришу на печене паприке у септембру, звуче као старе кафанске песме које су се певале сваке године на слави и осећају се као чекање у реду у пошти 45 минута, јер је шалтеруша на паузи већ сат времена. Међутим, то ми на неки уврнути начин прија, као што и стари вунени џемпер уме да гребе, али мирише на баку, на дом.

Живети у држави која је све што знаш значи да ти је чак и хаос познат и утешан. Саобраћај који личи на игрицу без правила? Знам кад да кренем, кад да кочим и кад да пређем улицу без пешачког прелаза. Чекање аутобусa по редоследу вожње? Већ сам унапред урачунала да ће каснити. Смешна количина бирократије за обичну потврду? Имам већ припремљене три копије личне карте у ташни, „за сваки случај“.

Овде не морам да се трудим да разумем културу, јер сам ја део ње. Знам који конобар ће ми донети кафу без потребе да питам, знам како да на шалтеру кажем „добар дан“ тако да ми заврше посао без додатног папира и знам кад је време да се правим да ништа не чујем. Али исто тако знам да овде, ако паднеш, комшија ће те подићи, иако ће највероватније сутра препричавати како си пао.

И онда се питам да ли је ово љубав или навика? Да ли сам емотивно везана или емотивно оштећена? Можда је одговор негде између, у оној зони где ти све мане постају симпатичне, само зато што су твоје.

Можда сам само тврдоглава

Друштво каже: „Ћути или иди.“ Ту су наравно и коментари оних који су отишли: „Ако ти Србија не ваља, што не одеш?“ Па није баш као да могу већ сутрадан да будем у новој држави са новим животом.

Мада искрено можда и не желим да одем. Можда желим да останем и да кукам. Зашто бих морала да бирам? Зашто не бих могла оба, да волим и да критикујем, да уживам у ситницама и да се жалим кад год осетим потребу за тим?

Можда остајем баш зато што ми је стало, jер ако нешто волиш, не одустајеш од њега кад постане тешко. Не гледаш са стране и климаш главом као да те се не тиче, него се нервираш, бориш, свађаш, понекад и изгубиш живце. Можда зато што волим ову земљу не могу да гледам све што у њој не ваља. И можда то није слабост, него управо супротно, неки доказ да је љубав, кад је права, тврдоглава. Љубав која остаје чак и кад би било лакше спаковати кофере. Љубав која ти даје право да вичеш, јер је твоја кућа, па макар кров прокишњавао и под се распадао под твојим ногама.

Остајање није пасивност, него бунт

Кажу да је за одлазак потребна храброст. Тачно, aли за остајање треба нешто друго, а то је упорност. Тврда глава. Вера можда? Лудост? Можда обоје.

Остајем не зато што не могу да одем, него зато што мислим да овде још има нечега. Или некога. Или можда зато што нећу да се предам. Нећу да прихватим да је нормалан живот могућ само негде другде. Нећу да се помирим са тим да нам једина два сценарија буду „бори се до изнемоглости“ или „спакуј кофере“.

Ја хоћу да живим без тога да ми сваки дан буде битка. Да не морам да бирам између цинизма и наивности. Да ми будућност не зависи од тога кога знам, већ од тога шта знам и шта могу да учиним са тим знањем. Да могу да сањам без да ме назову смешном и да критикујем без да ме назову издајницом.

Нисам остала да бих се мучила, већ да бих веровала да све не мора да буде овако сурово и овако црно-бело. Да негде између постоји простор за пристојност, за нормалност, за људску меру. И можда је тај простор мали, али ако сви оду, ко ће га сачувати?

Кад останеш, ти си онај који држи светло упаљеним

Можда је моје остајање некоме глупост, а некоме храброст. Мени је то мешавина ината и љубави, као и навике и наде. Овде ми је све познато  и оно што ме нервира и оно што ми недостаје кад одем. Овде знам и рупе на путу и рупе у систему, али знам и људе који ће ти, без питања, донети супу кад си болестан и помоћи да се преселиш без поговора.

Можда је моја највећа заблуда то што верујем да се нормалан живот може изградити и овде, али ако већ морам да живим у илузији, нека бар буде моја. Ово није само питање удобности, него и оног упорног осећаја да се вреди борити за место које ти је дом.

Ако сви одемо, ко ће чувати оно мало доброг што је остало? Ко ће се смејати на шалтеру кад је апсурд превише да би био озбиљан? Ко ће дати смисао свакодневици?

Остајање није гаранција да ће сутра бити боље, али је обећање себи да нећеш одустати од наде да ће бити. Заправо је понекад управо то довољно да се искра одржи, јер светло се не пали само великим победама, него и малим, тврдоглавим одлукама, највише одлуком да останеш и да верујеш.