Препис епизоде: Ана Раденковић („Аna talks“)

Александар: Да ли сте знали да је енглески званични језик у шездесет и седам земаља света, да је енглески језик са највећим бројем говорника на свету после мандаринског, који се говори у Кини, и да око 840.000.000 људи у свету говори енглески као матерњи или други језик?

Скролујући кроз Инстаграм профил наше данашње гошће, наишла сам, између осталог, на једно занимљиво питање које гласи: зашто учити енглески кад га данас више-мање сви користимо?

Данас ћемо управо о овим занимљивим питањима разговарати у подкасту. Ја сам Александaр, а са мном у студију је Ана Раденковић, која води поменути Инстаграм профил — добродошла у разговор.

Ана: Хвала, Александре, и хвала на позиву.

Александар: Нема на чему, драго ми је што си ту, и хтео бих одмах на почетку да те замолим да нам се укратко представиш.

Ана: Наравно. Портрети су видљиви већ две године. По струци сам професор енглеског језика, али никада нисам радила у формалном образовању. Радила сам самостално у основним и средњим школама, неко време и у онлајн школама, а затим и у школама страних језика у Србији. После неколико година искуства одлучила сам да почнем да радим самостално као фриленсер.

Александар: Да, и како си донела одлуку да радиш ван школског система? Како изгледа твој рад? Делоје врло захтевно, али у ствари изгледа као да си главни уредник свега.

Ана: Тако је. Осим што сам држала наставу у другоразредним школама, тада је мој посао био само да држим часове и радим са ученицима. Док сада, када сам "главна", осмишљавам курсеве и правим материјале. Има по нешто за свакога.

Наравно, постоји много више слободе јер могу сама да организујем свој рад и да креирам курсеве за које верујем да могу да помогну одређеној особи. Али, наравно, то захтева много више труда.

Александар: Интересантно је и то што сам видео да твој профил има преко 6.000 пратилаца. Како је изгледао тај пут од креирања профила до тог броја људи? И да ли ти је то уопште био циљ — да допреш до што више људи и пренесеш своје знање?

Ана: Искрено, не знам, не сећам се више шта ми је био циљ када сам га почела. Профил сам покренула пре око три и по године и некако ми је жеља била да допрем до што више људи и да их научим мало о томе како да уче енглески.

Пре пар година сам била уморна од једног истог питања које сам стално добијала од људи око себе и од својих ученика: "Разумем све на енглеском, али не могу течно да говорим." Или: "Разумем све кад ми неко нешто каже, могу да гледам филмове и серије без титлова, могу да читам, али не могу да се изразим исто тако."

И у том периоду сам почела да држим радионице на тему како размишљати на енглеском.

То није било само неко "откривање топле воде" и објашњавање људима како размишљају, већ сам их заиста подучавала како правилно да приступе учењу језика. Радионице су се одржавале у простору који се звао Sher Square, који је био популаран пре неколико година у Београду. А кад су затворили тај простор, схватила сам да ипак постоји интересовање људи да науче како да уче језик.

И онда сам открила мој профил на друштвеним мрежама, односно Инстаграму.

Да, и заиста функционише. То је добра платформа за овакву врсту комуникације са људима. Када кажемо „једу к тока“ за енглески језик, ја то некако доживљавам као личност, која преноси оно што жели да пренесе својим ученицима на најбољи могући начин.

Александар: Сигурна сам да имаш велики број различитих ученика, и млађих и старијих?

Ана: Моји ученици су првенствено одрасли. Не радим са децом, нити са основцима и средњошколцима, већ радим са одраслима — од студената па навише. Најчешће су то људи од 27 до 40 година. Углавном су то људи средњих година који раде у услугама. У 95% случајева, енглески им је потребан због посла.

Александар: Да, то је врло јасно. Сада људи желе да се што више усавршавају и то подразумева и енглески језик. Када размишљамо о томе како је изгледала настава некада и данас, сигурно постоје разлике. Које су, по твом мишљењу, највеће?

Ана: Данас постоји много више метода. Ако само укуцаш у Гугл „методе учења језика“, наићи ћеш на велики број различитих приступа. Има много различитих едукатора, на Јутјубу и другим платформама, па чак и званичних, као што је British Council. Може се наћи гомила материјала, савета и приступа који превазилазе класичне ствари на које смо навикли — одлазак на часове, слушање наставника који пише по табли, тестови на крају курса.

Данас се језику приступа много свеобухватније. И да, такви курсеви су сјајни за проверу знања, али у формалном систему то је више пренос знања у класичном смислу — стара школа, стара катедра. А ван тог система је предност што можеш да причаш са ученицима о стварима које их занимају.

Да, то је једна од највећих предности приватне наставе — што су часови персонализовани. Сви родитељи, на пример, који имају дете које можда не учи добро енглески у школи, знају да ће преко приватних часова добити бољи, прилагођен приступ. А ја то пружам одраслим ученицима.

Као и са сваком вештином, као и са сваким спортом, као и са вожњом аутомобила – ако желиш да радиш овај посао добро, све што треба јесте да будеш у форми и да стално радиш на себи. Било да је у питању напредак или само одржавање постојећег знања, рад је увек потребан.

Ако то значи да чак и они који нису љубитељи језика могу да напредују, онда могу рећи да и они имају шансу да буду успешни. Те вештине се могу стећи трудом, залагањем и радом. Он, рецимо, није љубитељ језика, генерално не воли да учи граматику, и срећом, данас то и није неопходно у буквалном смислу — није нужно учити граматику теоријски. Језик се може усвајати на разне начине.

Постоје методе учења језика кроз читање прича или путем излагања причама, било у аудио или визуелном облику. И тако људи усвајају језик од почетног нивоа, без директног учења, без граматичких правила, и то је заиста начин који даје резултате.

Александар: Да, то значи да чак и људи са оштећењима вида или слуха могу суштински учити на тај начин — није ограничено само на оне који читају и слушају све.

Ана: Апсолутно мислим да је могуће укључити све језичке вештине. Читање и слушање су најважнији, али и писање и говор су оно што нам највише помаже да напредујемо. То нас на крају доводи до успеха.

Александар: А то је заиста добро — и то је племенит циљ сваког посла: постићи успех, и у свом послу и у ономе што радимо. Када си учитељ или лекар, поставља се питање: шта је твој крајњи циљ са ученицима?

Ана: Мој лични циљ је да имам ученика који може, без превелике треме, али са много самопоуздања, да користи језик у ситуацијама које су њему важне. То су углавном посао и састанци, разговори за посао. То ми је главни циљ.

Такође, циљ су ми и ученици који постају самостални. Дакле, они који, и када завршим сарадњу са њима, могу да наставе сами да раде на својим језичким вештинама. Да се више не осећају изгубљено, јер једноставно нико не може ићи на часове целог живота – морају да науче и постану самостални.

Јасно је да човек сам мора вежбати ту вештину, да види како му иде. Не може стално бити у процесу учења. Апсолутно свакоме у неком тренутку досади да учи нове информације.

И онда сам себи каже: „Океј, могу сада да престанем са часовима. Дошао сам до нивоа који ми одговара. Видим да ми енглески на послу не представља проблем. Сада могу само да одржавам своје знање.”

А то значи да ћу, можда, када год могу, себе излагати језику, бележити сваку нову реч на коју наиђем и покушавати да је употребим кад год имам прилику.

Морам да користим језик како бих стварно говорила — нећу се сакривати, нећу изаћи са састанка, а да ништа не кажем, а да не поставим ниједно питање. Управо тако неко може да одржава своје знање — до краја живота.

Александар: Да, управо тако. И твоје искуство улива наду да се тај ниво може достићи.

Ана: Онај ниво када се траже речи, када се записују... И ја то сада радим, али нисам претерано амбициозна у томе. Сада имам пуно речи записаних, треба их поново учити. За све треба времена. За сваки напредак, за сваку нову реч, за сваки нови циљ – као и у свему што си већ рекла.

Александар: А занима ме и када погледамо саме наставнике и тај образовни процес – шта то заправо чини једног доброг наставника енглеског или било ког другог језика? Који су то елементи? Јер не свима све прија. Разумео сам да неки људи воле одређене типове наставника – неки раде спорије, неки брже, неки воле наставника који има неке друге квалитете, другачије од осталих... То су искуства.

Ана: Апсолутно. Тај људски фактор је заиста важан када бирамо наставника језика. Увек ћеш изабрати неког ко ти прија, пре свега. Неко може да буде највећи стручњак на свету, да има докторат и најбољу методу за учење језика — али ако ти као особа не прија, нећеш пуно напредовати. Зато увек тражи некога ко ти прија као човек, као пријатељ, ко ће постати твој ментор.

Некога ко има квалитете који теби значе, који се теби, као особи која учи, свиђају. Наравно, пре свега то, али и да је то неко ко ће те заиста слушати, ко ће се заиста прилагодити твојим потребама, ко ће умети да ти одговори, а не само да ти да нешто по шаблону — „ево, ја сам ово научио, иако није за тебе”.

Јер једноставно, оно што функционише за 50 различитих ученика по истом шаблону, неће функционисати за сваког. Зато је важно да сваки професор има тај лични приступ ученику.

Мислим да је важно и да се приступ заснива на личности — јер сви смо ми, на неки начин, одраз свог окружења и онога што смо у суштини. Неко ће рећи „свиђа ми се овај наставник, одговара ми темпо рада“, али ће неко други у истој ситуацији рећи „ја се овде не осећам пријатно“. То се дешава. И мени се сигурно дешава.

Имам веома опуштен и пријатељски однос са својим ученицима, док некоме то не прија — неко жели строгог професора који ће исправљати сваку грешку, ко ће имати тај формалнији приступ. Та особа треба да пронађе таквог професора. Ја једноставно нисам такав тип.

Александар: Али овакав приступ је веома добар, јер мораш бити свестан предности и мана сваког посла, како бисмо што успешније дошли до циља.

Ана: Апсолутно. Не могу да верујем колико неки ученици лако упијају, а онда видим друге ученике који заиста не знају у шта улазе када дођу код наставника — јер наставници могу бити веома различити. Али постоји, рецимо, и једна велика мана школског система, рекла бих.

То је управо тај проблем — систем сам по себи мора темељно да се промени. Потребно је пуно знања и, претпостављам, ресурса да се уложи, како часови језика не би само „улазили” у остале предмете и наставне јединице.

Александар: А када је реч о настави језика, све мора да се мења од основе, јер чак ни они наставници који раде са тридесеторо деце у једном одељењу — ни њима није лако. Сигуран сам да је то истина.

Ана: Не могу то ни да замислим. Мени је то сасвим у реду, јер радим са одраслим ученицима, то је опет другачије. За мене је пет људи у групи максимум. Више од тога — нема довољно времена да се професор посвети свакоме. Све се разлива на хиљаду страна, а ученик не може ништа конкретно да добије са тог часа.

Александар: А да би стекао неки квалитет који је заиста неопходан — час мора бити другачији. Зашто данашњи часови нису такви? Изгледају више као пренос садржаја.

Ана: Као што смо мало пре рекли, мени је много боље када се развије разговор, када кроз године учења заиста дођемо до тога да, уместо што смо учили конструкције — писане и усмене — схватимо како да стварно говоримо енглески.

Александар: То је заправо било једно од мојих наредних питања — како приступити ученицима различитих узраста? Да ли то прави разлику? Како би, на пример, приступила млађој особи?

Ана: Наравно да постоји разлика, као што постоји и у свему другом. Суштински, постоји само један начин рада са децом. Немам много искуства са тинејџерима, али могу да кажем да се, на неки начин, улази у педагогију која је прилагођена тој старосној групи. А када је у питању учење језика, оно се у великој мери поклапа са учењем било чега другог — само што треба додати тај један важан елемент пре самог часа: припрему за конверзацију, односно проналажење начина да се тој конверзацији приђе.

Код млађих ученика, то је много природније — деца се, на пример, лакше препусте. Ја сам, рецимо, почела да идем на часове енглеског када сам имала можда пет или шест година. Не сећам се тачно, али се сећам да су ти часови били веома занимљиви. Глумили смо, певали, причали много, и заиста — види се колико деца, као што смо мало пре поменули, немају те блокаде. Немају никакав отпор, једноставно улазе у разговор.

Тада је најважније да професор буде ту да их само благо усмерава, да координира и да их води у неком правцу.

Александар: Да, да.

Ана: Када овако гледам на рад са различитим узрастима, делује ми да све то више или мање зависи од афинитета и година. Код одраслих, на пример, све зависи од ефикасности. А најважније је, током целог живота, да најбоље учимо кроз оно што волимо — кроз теме које нас интересују.

И то радим са свим својим ученицима — увек вежбамо језик кроз материјале који су њима занимљиви. Никада не радимо ништа што им је досадно, јер чим нешто доживе као досаду, нема напретка, нема учења. Та досада је забрањена. Зато се све ради кроз теме које су људима стварно блиске.

Александар: И то има смисла. Када неко већ нешто ради и не жели да учи нешто што га уопште не занима — како би то изгледало?

Ана: Чак ни не размишљам о томе. То је заморан процес који они који прођу само ради учења језика, временом доживе као све тежи и тежи, и на крају одустају јер све делује бесмислено.

Зато наставници морају да користе теме које су блиске ученицима. На пример, у Немачком сам учила речи као што су „ајде да замислимо да идеш у продавницу да купиш хлеб“. И то је полазна тачка у сваком језику. За почетни ниво, да, то има смисла. Али, опет, некоме је то досадно ако се не проналази у тој ситуацији.

Постоји велика разлика између тога да ли учиш немачки јер се селићеш у Немачку, па ти стварно треба да одеш у продавницу и купиш хлеб, или учиш немачки док живиш овде и користиш га само за посао. Исто важи и за енглески. Ситуације у којима ћемо користити језик у великој мери одређују начин на који ћемо радити и теме које ћемо обрађивати.

Александар: Свиђа ми се овај приступ. Али када је у питању учење ради посла, не могу баш да замислим да учим немачки само због тога.

Ана: Али учење може да буде врло конкретно — ради се на основама, наравно, али већ код некога ко је на вишем почетном нивоу енглеског, рецимо, можеш кренути са пословним енглеским.

Са немачким нисам сасвим сигурна, али можда негде од A2 или B1 нивоа, дакле, од вишег почетног до нижег средњег нивоа, може се кренути и са пословним немачким.

Александар: У реду. А каква је просечна ситуација у Србији? Срећеш ли људе који говоре више језика и долазе на курсеве?

Ана: Па, не баш. Истина је да неки људи нису већина. Једноставно су завршили са учењем или више немају времена. Тај енглески који већ знају им је довољан — треба само да га одржавају или повремено нешто ново да науче, али све преко тога им делује као више него довољно.

Александар: И сада, како се повезујемо са особом која нас учи енглески — то је такође једно од важних питања. Јер култура утиче на то како доживљавамо језик који учимо.

Ана: Италијански, на пример, повежемо са пицом и храном, а за енглески... Не знамо тачно с чим га да повежемо. Немамо баш неке јасне примере људи. То је више као неки књишки енглески који учимо, а питање је да ли постоје препреке због тога.

Можда зато што сам ја, пре свега, особа која много повезује језик са поп културом — филмовима, музиком, цртаним филмовима, серијама. Данас ми углавном и долазе ученици који се са енглеским повезују управо кроз поп културу. А енглески језик, као такав, има јаку везу са музиком, филмом, серијама — и то заиста инспирише људе. Они воле да уче језик користећи те материјале.

Александар: И то је оно што је занимљиво. Баш због тога те генерације које су одрастале уз реп музику, књиге, филмове, серије... Па да, мислим да је то најјача веза. Као што си малопре поменула — италијански повежемо са пицом, француски са кухињом, можда и вином, а енглески са поп културом.

Ана: То сам и споменула јер се некако сви ти језици лако повезују са храном, обичајима, људима, али и са особом која нас тај језик учи.

Александар: Тај фактор смо већ поменули — особа која нас учи језик је важна. Да ли она представља ту културу на неки начин?

Ана: Занимљиво је када то тако погледамо. Нисам до сада размишљала на тај начин, али заиста постоје професори код којих одмах знаш — „аха, овај је баш као баштован, делује тако меко, топло...” И онда се питаш: шта је заправо језик? Не знам да ли се то баш дешава са енглеским, али мени се дешава да, кад видим неку особу и сазнам шта ради у слободно време, шта слуша од музике, лакше ми је да јој приђем и уђем у њен свет.

Има смисла да неко каже: „Ја сам велики фан Харија Потера, прочитала сам све књиге, гледала све делове...“ Онда ми се јаве људи који су такође фанови Харија Потера и ми имамо тај заједнички језик. Енглески нам постаје начин да комуницирамо, да делимо интересовања. И као да се на Филолошком факултету формирају прави кланови: фанови Харија Потера, љубитељи рок музике, стари рокери... као неке мале екипе.

Александар: Имаш ли ти свој „клан“?

Ана: Да, то је сјајно јер свако бира нешто што му се допада. Апсолутно. И то је нешто што и ја стално радим — свако од нас створи неку своју личну везу са самим језиком.

Александар: А да ли се код тебе то догодило тако што си се прво заљубила у културу па у језик, или си временом прихватила и једно и друго?

Ана: Код мене се то десило спонтано. Једноставно сам била изложена тој култури, и из тога се родила моја љубав према језику.

То ми је баш занимљиво. Факултет заиста обликује многе људе. Ипак, и даље се сећам једне учитељице из основне школе која је била велики фан Монти Пајтона. Користила је доста материјала из њихове серије, и ја сам и дан-данас велики фан њиховог рада. Можда сам и то „покупила“ успут.

Никада нисам размишљала о томе током школовања. Драго ми је што си овако размишљала, јер сам и ја управо такав утисак стекла из неких видеа које сам гледала на истом каналу, па сам касније размишљала више о тој теми.

Ова тема ми је баш дубока и мислим да се психолошки дефинитивно повезује са особом — али и са самим собом. Постоје чак и неке теорије које кажу да, када говоримо страни језик, заправо стварамо потпуно нову личност. Да више нисмо баш ми исти, већ да тада улази у игру неки наш „други ја“ — неко алтер его ко сада говори енглески, или било који други језик.

Зато што је немогуће да будемо потпуно исти када уђемо у другу културу. Са другом културом долази и другачији начин размишљања, јер користимо друге речи, друге граматичке конструкције. То нас просто приморава да мислимо другачије.

Александар: Када се већ тога дотичемо — постоје неке предности у начину на који прихватамо језик. Размишљала сам о томе колико лакше учимо ако размишљамо на енглеском, а не као сада — када размишљам на српском, па онда преводим.

Ана: Зато је увек боље да се што више излажемо страном језику и да покушамо да размишљамо на том језику. Што више слушамо, читамо, а онда себи дозволимо да мало размишљамо на страном језику, да запишемо неке своје мисли или их изговоримо наглас.

Увек својим ученицима дам једну вежбу — ако желе да вежбају „размишљање на енглеском“, да не преводе стално у глави. Јер кад су у разговору, ако све прво смисле на српском па онда преводе реч по реч, то отежава ствари. Зато им дам вежбе типа — слушај нешто или читај на енглеском, па одговори на нека питања везана за тај садржај. Такве вежбе постоје и у уџбеницима. Циљ им је да побољшају учење језика.

Када се прво изложимо страном језику, треба да га разумемо, а онда и да нешто сами кажемо о ономе што смо прочитали или чули — усмено или писмено. Јер и говор и писање су продуктивне језичке вештине, кроз које стварамо свој израз. И то унапређује разговор.

Тако да се временом појави и то размишљање на страном језику, и ми се све више ослобађамо. Јер то је, у ствари, циљ тих вежби. Тренирамо свој мозак да размишља на том страном језику, и да се приликом пребацивања на њега, све мање ослањамо на српски, а све више користимо структуре тог другог језика.

Да не буде учење напамет — као да имаш листу речи и само понављаш. То не функционише. Јесте у реду ако се спремаш за испит па мораш да научиш одређени вокабулар, али и тад мораш да говориш. Мораш да имаш контекст за све те речи, да их видиш у реченици, у примеру, да знаш како их користиш.

Александар: Да, сасвим је јасно.

Ана: И то је добар савет за учење, јер мислим да је управо то једна од препрека које настају — и код мене се то јавило. Нисам разумела да треба некако да почнем да мислим на енглеском. Наравно, не треба себе да терамо — као „морам да мислим на енглеском“ — него треба да дође природно. И можда никада неће бити 100% — јер српски је наш матерњи језик и увек ће бити ту.

Александар: Али, треба што мање да преводимо реч по реч, да што мање „прелазимо“ из језика у језик у глави, јер то заправо представља менталну препреку. Много је лакше мозгу када покушамо да мислимо и говоримо директно на страном језику.

Ана: Та ментална препрека — да мораш да се замараш превођењем — стварно отежава учење. Чак и једноставан разговор може да буде напоран. Брже се умориш, лакше блокираш, јер у глави само чујеш српске речи и онда мислиш: „Како се оно каже ово на енглеском?“

Александар: Мислиш ли да можемо да „преведемо“ ту баријеру?

Ана: Да, верујем да можемо. Дешава се свима — чак и када неко добро говори језик, понекад му једноставно искочи нека реч на матерњем, а не може да се сети како се каже на страном. То је нормално.

Занимљиво је што је код мале деце то другачије. Они све упијају као сунђери — језик, понашање, све. Много брже уче. И дешава се да нека деца добро говоре и енглески и још неки језик, али и да им се мало помеша, па ни на једном не говоре баш савршено.

Зависи како је све то структурирано. Рецимо, деца која одрастају у билингвалном окружењу — добар приступ је да код куће говоре један језик, а у школи други. На пример, ако живе у Немачкој — у школи говоре немачки, а код куће српски. Тако јасно повезују језик са ситуацијом или са особом.

У интернационалним браковима је често тако — један родитељ говори свој матерњи језик, други свој. И дете зна: „Мама — енглески, тата — српски“, или „тата — немачки“. То се чује и препознаје.

Тако да, суштина је у намери. Важно је да дете правилно усвоји први и други језик. И да тај други језик веже за одређене ситуације — као што и ми треба да радимо. Треба да знамо унапред у којим ситуацијама ћемо користити језик пре него што нам затреба.

На пример, ако знаш да ће ти енглески требати на пословним састанцима, онда вежбаш што више управо ту врсту енглеског — да се снађеш у тим ситуацијама.

Александар: Али, можда се већ сутра нађеш у некој групи и мораш да причаш, а не знаш баш добро ни језик ни тему — и можда нећеш успети да се снађеш на енглеском, али то што можеш да покушаш, већ је велика ствар. Била је и та ситуација, али и та намера — шта смо заправо желели да постанемо.

Ана: Да, разумем те. Знаш, сетила сам се примера своје сестре од тетке која живи у Немачкој. Она је пореклом са Балкана и говори свој матерњи језик, а њен муж је Арапин и говори арапски, док живе у Немачкој. И онда је занимљиво како њихово дете од три године већ има контакт са сва три језика.

Александар: С друге стране, мислим да је баш то оно што си рекла — дете гледа у њу и у њега и тако интуитивно усваја те ствари. Да, деца то прихватају тако природно, тако лако.

Било да је то матерњи језик или не — делује као да је кључна ствар у томе да родитељи свесно негују свој језик. Можда знају и немачки, али ипак чувају свој, и онда дете научи сва три — или колико их већ има у окружењу.

Ана: Апсолутно. Наравно, не кажем да ће све увек ићи савршено глатко и без икаквих потешкоћа. Може бити проблема, али је сасвим могуће, и у већини случајева деци то неће бити проблем — све док су изложена свим тим језицима.

То што неки кажу „заборавиће матерњи језик“ — па да, заборавиће га само ако га не користи. Ако се не користи, онда се заборавља. Јер свакодневна употреба је и овде нужна.

Александар: Да ли та деца имају неке тешкоће у таквим ситуацијама, када родитељи имају различите језичке позадине?

Ана: Вероватно, али нисам баш сигурна.

И знам нешто, на пример, из разговора са другим колегама који раде са децом. То је неко моје основно знање на ту тему, али лично искуство немам. Не могу да говорим у њихово име, али могу да укључим њихова сазнања, то ми је јасно.

Александар: Било ми је занимљиво што смо поменули децу, па ми је то одмах пало на памет, јер познајем неку децу која тешко говоре, а нека имају много етичких или говорних потешкоћа, па добијају и прилагођене лекције. Сјајно је што постоји свест да то може тако — и треба дати деци прилику да се изразе на свој начин.

Ана: Треба пустити децу да покажу шта им прија, јер може да се деси и да их просто не занима. Не можеш на силу. Не треба их приморавати — „мораш сада на енглески, мораш да идеш на часове“. Језик треба да усвајају природно.

А што се тиче енглеског - ту већ данас нема много проблема. Деца су му изложена од најранијег узраста, и то видим по својим синовцима. Један има 7 година, други скоро 3 - и већ сада видим колико су изложени енглеском преко цртаних филмова, телефона, Јутјуба… И колико већ почињу да усвајају језик. То ће се временом видети и кроз музику. Све то доста утиче.

Александар: Моје последње питање за крај везано је за изазове и тешкоће у учењу енглеског језика.

До сада смо поменули много предности, али - које су тешкоће кад говоримо о тој теми?

Ана: Тешкоће? Па, постоје различите врсте тешкоћа. Осим ових техничких - као што су учење неких граматичких правила, разумевање, памћење нових речи, вокабулара… То су неке основне, „спољашње“ тешкоће. Али након њих долазе и психолошке тешкоће.

Александар: Знам, знам, отишли смо и даље од тога — и суштински, више је то да него не. Треба да прихватимо себе као највећу тешкоћу коју имамо. Пре свега, да прихватимо себе и свој енглески на оном нивоу на ком јесте. Да ли је пун грешака? Да ли изговор није најбољи? Да ли често заборављамо речи?

Ана: Треба прихватити енглески какав је сада. Трудићу се да га унапредим, али нећу себи постављати превисока очекивања. Ето, то нас доводи до друге тешкоће — да смањимо тог унутрашњег критичара кога сви носимо у себи.

Александар: Да ли то значи да се те тешкоће јављају током самог процеса учења, или су већ постојале и пре?

Ана: Код неких, вероватно, јесу постојале и пре. Поготово кад је реч о енглеском - неко се сличним тешкоћама суочава и у другим аспектима живота, не само у учењу језика. Тако да је могуће да су оне већ биле ту. Нешто као синдром учионице, како ја волим да га зовем.

Људи, чим треба да проговоре на енглеском, у глави се враћају у ону школску клупу, где их неко оцењује. И то не мора да буде непријатно искуство — али је довољно да им је у глави подела: тачан одговор = добра оцена, нетачан одговор = лоша оцена. И тај осећај прати их и данас, чак и када реално нико не оцењује оно што говоре.

На пример, ако си на пословном састанку, нико не бележи твоје грешке као што би то радио професор - али ти их ипак бројиш у глави и сам себе оцењујеш због тога.

Александар: Да, да, понекад смо сами себи најгори непријатељи.

Ана: Апсолутно. И баш на томе мора да се ради. Мора да се ради на самопоуздању. Оно што данас у популарној психологији зовемо „mindset“ — начин размишљања који се гради временом. Јер учење језика је маратон, а не спринт. То је процес који траје, и трајаће - и треба имати стрпљења.

Али, људима је углавном тешко да прихвате то. Тешко је прихватити: „ОК, сад почињем да радим на свом енглеском и то ће трајати годину, две, можда и више.“ Али мора да се одржи континуитет, и то је најважније.

Није лако, али понекад је то најбоља ствар коју можемо себи да урадимо. И да, лако је рећи, али тешко је бити једноставан. Кад кренеш на курс, пише: ниво А1 — траје 3 месеца, па А2 — 3 месеца… И делује ти као: супер, завршавам један ниво и готово. Али у ствари, прави напредак у језику почиње тек после курса.

Александар: Дакле, да ли можемо да кажемо да смо понекад ми сами окидач за сопствене тешкоће у напретку?

Ана: Да, баш то. Не смемо себи дозволити да сами себи срушимо пут ка напретку.

Као на терапији. 😄

Александар: Па да - из онога што си рекла, закључујем да ће изазови увек постојати. Као и у свему другом. Али кад је у питању језик, не смемо дозволити да сами будемо та препрека која нас стално вуче уназад.

Управо си ме охрабрила да се вратим на ту „траву“ учионице - како је то звучало важно.

Ана: И да, мислим да курсеви могу много да помогну. Они стварају сигурну зону, пријатељску атмосферу. Тамо можеш да говориш без страха од грешке - а онда, временом, полако то преносиш и у реалне ситуације ван учионице, где ћеш моћи да причаш са више самопоуздања.

Ако се то ипак не деси, ако и даље постоји та велика блокада, та потешкоћа која паралише и онемогућава говор - можда је добра идеја потражити мишљење психолога или психотерапеута. Само да се отклоне неке ствари, јер заиста, код неких људи постоје дубљи проблеми. Није у питању само блокада - могуће је да се ради о дубљим траумама, да све то залази и у неке друге области.

Иако, наравно, окидачи могу бити различити, могу доћи из спољашњег окружења.

Александар: Размишљам како је то бити студент - из разних углова. Није лако, ни студенту, ни професору. Тај процес је сложен, и чак и када се појаве потешкоће, мора се нешто учинити и са наше стране. Ми који долазимо на часове, шта можемо ми да урадимо, како бисмо остали у том процесу што дуже? И шта је то што мотивише људе да уопште дођу?

Ана: У већини случајева, мотивација је бољи живот. бољи посао, одлазак у иностранство. Али има и људи који су искрено мотивисани самим знањем. Кад виде свој напредак, кад схвате да сада говоре боље енглески - то их додатно мотивише. У разговору, у послу. једноставно се боље осећају.

Али ја увек кажем, не треба се ослањати само на мотивацију. Када нам дође тај налет мотивације, хајде да га искористимо да направимо добар план. Да уредимо свој процес учења језика, да га структурирамо да видимо где смо, шта можемо да унапредимо, како стојимо са временом, да ли можемо направити бољи распоред.

Људи некада имају огромну мотивацију, хајде да је искористимо на најбољи начин.

А онда, како време пролази, треба изградити дисциплину. Она ће нас држати и у оним данима када мотивација падне, када је време облачно и када нам се једноставно не иде на енглески. Кад бисмо најрадије остали код куће, у топлом. Или једноставно немамо концентрацију тог дана.

Ако имамо јасан план, све је лакше. Погледаш план, видиш шта је на реду тог дана и радиш.

Александар: А када дођу такви дани и такви студенти, да ли се час одвија исто као и иначе, или се ипак прилагођава њиховом психичком стању тог дана?

Ана: Ја волим да прилагодим читаво искуство студента. Јер, када људи пролазе кроз тешке периоде, када немају мотивацију - тада се увек враћамо темама које их истински интересују, које их покрећу, које буде знатижељу. И то саветујем и њима да раде самостално.

Када осетиш да немаш никакву мотивацију, врати се ономе што те на почетку мотивисало да учиш језик. Врати се својим омиљеним темама. Ако ти је, рецимо, гледање серија омиљена активност, онда гледај серије цео један недељни циклус! Многи моји студенти ми кажу: „Нисам ништа радио ове недеље, али сам погледао целу сезону серије и записао неке нове речи.“ И то је сјајно! То је као мала пауза од учења, али заправо није пауза од контакта са језиком.

Александар: Да, ова тема је стварно занимљива. И онда кад сам чуо пропорције, помислио сам - ко ће завршити ову тему, па онда спорт или нешто... 😄

Али ево заиста последњег питања које морам да поставим.

А то је образовни приступ. Како се уопште постаје добар едукатор?

Да ли ти је у томе помогао факултет, или си тражила знање и ван њега?

Ана: Факултет помаже можда 50%. Можда ни толико. На пример, ја сам уписала енглески, а нисам ни знала тачно чиме ћу се бавити. Волела сам језик и замишљала себе, можда, као књижевног преводиоца, али то је била само нека моја машта. А ја сам, у ствари, прави истраживач и нисам планирала ући у учионицу. Онда сам, на трећој години, почела да радим на једном пројекту као волонтер и држала сам часове енглеског два семестра.

И тек сам тада схватила: е, ово је оно што желим. Да предајем. И сви, заправо, најбоље уче кроз праксу. Наравно, важно је учити и теорију, и људску и дечију психологију, све то има своју улогу. И рад на себи је важан. Али пракса је све.

Заиста - пракса је све.

Александар: И хвала ти што представљаш људе који се труде да овај језик приближе на прави начин. Надам се да ће, након овог подкаста, многи пожелети да уче енглески.

Када је тема овако занимљива и свеобухватна, крај стигне брже него што очекујеш.

Надамо се да сте уживали у емисији и да ћете нам се придружити у неком од наредних подкаста.

Хвала вам што сте гледали. Лајкујте и претплатите се на наш канал како бисте пратили све нове епизоде које објављујемо.

Хвала и теби на посети!

Ана: Хвала и ја сам баш уживала.