Препис епизоде: Филип Булатовић

Марта: Ћао свима и добродошли у још једну емисију „Тараба прича“. Моје име је Марта, а моје данашње питање гласи: шта бисте рекли када бисте чули да неко, ко добије прилику да живи и гради своју каријеру уметника у граду као што је Њујорк — епицентру светских дешавања, за многе град снова, град који никада не спава — ипак одлучи да се врати у Србију и овде гради своју будућност?

Марта: Разговараћемо о великим изазовима одлазака и повратака, као и о контрадикторностима које те одлуке некада носе са собом. А мој данашњи гост је Филип Булатовић.

Марта: Сигурна сам да, иако можда нисте имали прилику да чујете његове композиције или присуствујете његовим џез концертима, сигурно сте га запамтили као највеселијег диригента којег имамо, који нас је све размрдао на прошлогодишњој Беовизији.

Марта: Филипе, добродошао и хвала ти што си мој гост данас. Како си?

Филип: Одлично!

Марта: А знаш шта није било лако? Ухватити те и заказати овај термин! Знам да си јако заузет, а и уопште — најавити те. Како те спаковати у једну реченицу, обзиром на све таленте које поседујеш и шареноликост пројеката којих си део?

Марта: Реци ми мало више о томе чиме се сада бавиш, шта радиш.

Филип: Пре свега, да се извиним што се нисам раније одазвао позиву. Имали смо баш бурну сезону у Биг бенду, где радим као диригент. Мноштво концерата за крај сезоне, снимање новогодишњег програма и тако даље.

Што се мене тиче, волео бих да ме људи највише познају као композитора. То је оно где себе највише видим — као композитора или текстописца, једноставно као ствараоца музике. По вокацији сам пијаниста, то је оно што сам студирао. Игром случаја сам диригент — немам школу за то. Сплет околности ме довео на то место. Некако се сви моји хобији врте око музике. Ту је и диџејинг, али и мало аматерског ђускања.

Филип: Дакле, било шта што има везе са музиком мени је занимљиво. Не могу да кажем да ми је ђускање посао, али добро иде.

Марта: Одлично. Знаш шта је мени било јако инспиративно? Твоја прича. Обзиром да сам ја у време када си се вратио из Њујорка у Београд још увек живела тамо, искрено, прво је био шок.

Као — Филип назад у Србију? Како, шта? Ја сам те доживљавала буквално као Њујорчанина, ако то уопште постоји као категорија. Лежи ти тај град.

Онда сам врло пажљиво пратила твоје кретање овде. Како је текло прилагођавање?

И као неко ко је имао план повратка, била сам врло информисана како све то изгледа. Много ми је драго што твоја каријера овде цвета. Да ли ти и даље прија Србија? Је л' то још увек тако?

Филип: То је тако од првог дана. Искрено, у Србију сам дошао стицајем околности. Није било планирано — десила се корона и на тај начин сам дошао.

Филип: Све што се десило након тога био је сплет околности. Ја се бавим музиком од осме године и све је некако кулминирало у ово што сада радим.

Филип: Не кажем да је заслужено, али стварно дајем себе сто посто. Највише времена проводим стварајући музику и то је сада добило неки облик — да кажемо — каријере.

Марта: Феноменално. Хајде да се вратимо пар корака уназад. Вратимо се у 2016. годину, када ти одлазиш. Какво је било твоје расположење тада? Како си доживљавао Србију?

Марта: Да ли си видео простор за раст овде, или је Америка била једини циљ?

Филип: Пре одласка? Искрено, највише ми је сметао недостатак услова за бављење музиком. Посебно као пијанисти, било је тешко организовати било какав концерт.

Осим Коларца и, можда, Скупштине града, не знам да ли је постојао клавир на професионалном нивоу за џез. Клуб „Птица” је једно време имао акустични клавир. Али осим тога — ништа. Недостатак услова је нешто што ме увек пратило. Исто важи и за фанк и поп музику. Слушао сам Стивија Вондерa, Мајкла Џексона, писао текстове на енглеском, стварао музику у том духу. Али кад дођеш до реализације, увек је ту много препрека. Није било адекватних студија, сала, камерних клубова. Није било ни људи са којима сам хтео да сарађујем.

Контактирао сам чак и певаче у иностранству. Требао ми је неко ко говори енглески као матерњи.

Све то је био само један сегмент неповољних услова. Плус, постојала је огромна жеља да се одем на највећу сцену — сцену џеза, попа и фанка — и да сарађујем са најбољима.

Марта: Има их, наравно, и у Паризу, има их и у Београду, али не у тој количини. Њујорк је јако специфичан по томе, тако да је то нека комбинација недостатка у Београду и предности коју Њујорк носи са собом.

Филип: Очито. Две хиљаде петнаеста је, тако? Тада одлазим, али без неког чврстог плана. Прво сам хтео само да видим град. Није било могуће планирати дуже, нисам имао папире, услове...

Марта: Дакле, само туристички?

Филип: Првобитно, да. Видео сам Њујорк на филму, слушао џез плоче... Знао сам да ништа не може да замени лично искуство. Желео сам да одем, видим, осетим. И кад сам дошао, заљубио сам се у град истог тренутка. Веома брзо сам покренуо правни поступак и добио статус изванредног уметника. То ми је омогућило да живим и радим тамо.

Марта: Како би описао тај први утисак Њујорка, једном речју?

Филип: Застрашујуће. Али у позитивном смислу. Тај ефекат никада није нестао. Чак и кад бих долазио из Бруклина и прелазио мост, панорама Менхетна би ме увек остављала без даха. Та снага тог града, то чудо... Невероватно.

Марта: Како је текла адаптација? Менталитет, култура, другачија свакодневица?

Филип: Имао сам пријатеље, наравно. На пример, Сандру Јурић, коју и ти познајеш. А и наши људи се брзо повежу. У џез клубовима сам пронашао заједницу. Осећао сам као да имам неку фамилију, делили смо љубав према џезу. Никад се нисам осећао усамљено.

Марта: Ипак, било је тешких момената?

Филип: Јесте. Имао сам девојку која је живела у Бостону, па смо били у вези на даљину. То није било лако. Плус, Њујорк није град у ком се лако опстаје, посебно не финансијски. Али кад год бих шетао улицом, та енергија ме враћала. Као нека колективна емпатија, осећаш да припадаш.

Марта: Да, то је можда и суштина Њујорка – сви су дошли однекуд, сви имају сличан сан.

Филип: Апсолутно. Сви смо делили исту муку, али и исту љубав према граду. И све приче које сам чуо биле су потпуно различите, и новинари, и глумци, и уметници, и људи из угоститељства... И свако је имао свој разлог зашто је ту.

Марта: Али Њујорк није јефтин. Како је то изгледало из ципела једног уметника?

Филип: Џез није музика од које се живи. Улагао сам много – у продукцију, у студије, у све... То је мој посао, мој хоби, али и највећи извор расхода. Некад сам се питао да ли је нормално улагати толико у нешто што не доноси новац. Али сада, после много година, почињем да убирем плодове. Само, дуго је трајало.

Марта: Како је изгледала твоја каријера у Њујорку на почетку?

Филип: Јако споро. Дођеш у град пун професионалаца и врхунских музичара. Конкуренција је огромна. И сви они већ имају везе, сцену, своју публику. Ја сам дошао са 27-28 година, а они су ту од малена. Није ме нико чекао. На џез сешну сам први пут стао на бину тек након много чекања. Људи не знају ко си.

Марта: Ниси имао никакве претходне везе, контакте?

Филип: Не. Наши музичари су тамо, као Марко Ђорђевић или Рале Мићић, али нисам с њима сарађивао. Та сцена је толико велика да можеш бити у истом граду годинама, а да се не сретнете. Требало је доста времена да стекнем поверење и добијем прву прилику. Тек после две године сам почео да наступам чешће.

Марта: И онда креће успон?

Филип: Да. Провео сам тамо скоро пет година. На крају сам почео да наступам у NuBlu клубу, што је једно од најбољих места за модерну музику у Њујорку. Тамо су наступали неки од највећих. То сматрам врхунцем каријере.

Марта: И ту је настао твој MAPR пројекат – Multiple Artistic Personality Record?

Филип: Јесте. То је нека врста креативног испољавања мог вишеструког интересовања. Не могу да се определим само за један жанр. Свирaм џез, волим поп, пуштам музику, компонујем. То је као неки мултиполарни уметнички идентитет. Неко би рекао поремећај, али мени је то нормално.

Филип: Од које смо ми, такође, а наша позиција… Ђорђа, то је била њена идеја. Тако смо дошли. Каже, „Зашто би било или-или? Одлучи се, човече, џез или поп, Исак, нема шансе, ти имаш мултипл персоналити дисордер.“ Ја кажем, „Шта да радим ако је тако?“ Ставимо у ред, биће ОК. А она каже, „Онда неће бити ништа.“

Марта: Одлично.

Филип: Тако и беше.

Марта: Феноменално. Значи, то већ негде да кажемо пет година стваралаштва и живота у Њујорку. Мислим да смо можда већ негде били... мислиш, сви се постепено изведе на бину, наступа се у клубовима, али на првом углу истог града, мањи клуб са џез квинтетом...

Филип: Да, што рекох, у Њујорку не постоји шорткат. Не постоји као „дођеш и сутра свираш у НБА“. Не знам добро спорт, али у мом путу није било пречица. Имао сам тај постепени процес.

Марта: Реци ми, у тим изазовним моментима које си описао, када мораш да се вратиш назад у ред, иако си дошао на време и сличне ситуације… да ли се рађала идеја повратка у Србију? Је л’ те то некад деморалисало или ти је само прорадио инат? Како те то усмерило?

Филип: Ја уопште нисам размишљао о повратку у Србију. Није се рађала та идеја. Јесте да сам долазио повремено, као особа са статусом уметника, организовао сам концерте у Београду, концерт трија на Коларцу, концерт у Битефу, где и дан-данас наступам са својим великим бендом. Као да сам, ни не знајући да ћу се вратити, припремио терен за оно што ће се десити. Али, мој долазак је био потпуно неочекиван стицај околности.

Марта: А ти заправо никад ниси направио рез са Србијом. Постојала је та конекција и стваралаштво.

Филип: Јесте. Док сам живео тамо, увек сам имао жељу да останем, али и жељу за више, за бољим. Знао сам, поготово из претходног искуства — студирао сам у Келну, исто четири године, па се вратио. Исто као сада, следећег дана сам кренуо да свирам. Знао сам да моја конекција са Београдом неће нестати, да Београд не иде нигде. Хтео сам само да своју музику надоградим.

Марта: Да своје знање обогатиш, да се едукујеш.

Филип: Јесте. Узимао сам часове код неких од најбољих пијаниста. То није само едукација, без обзира што је моја формална едукација била у Келну. Али човек учи док је жив. Ишао сам код неких од мојих омиљених џез пијаниста на свету, и то ми је било потпуно невероватно — да идем код њих на часове, да им свирам своје композиције и добијем мишљење. То је као да пијеш воду са извора. То не можеш да научиш на Јутјубу. Свашта може данас, али тај директан контакт, тај тренутак када неко са знањем и искуством каже нешто баш на твојој музици, то пуно значи.

Марта: Реци ми, у тих пет година, је л’ било нешто из Србије што ти је недостајало? Шта би понео са собом да си могао?

Филип: Рано ми је увек недостајало, свуда — и у Келну и у Њујорку. Пријатељи који нису били тамо. Иако смо били стално у контакту, већина мојих најближих пријатеља живи у Америци, али на жалост ни њих нисам виђао често, јер су били у другим деловима. Са свима сам био у константном телефонском контакту. Искрено, некад сам размишљао — није ми ништа недостајало. Можда није смело то да се призна, али толико ми је био интересантан тај Њујорк. Породица и храна — то увек, али са породицом сам био у контакту сваки дан. Неко би рекао да сам се више и ближе чуо са њима кад сам био тамо, него сад кад сам овде.

Марта: Па да, занимљив твист. Зато сам и рекла у најави — пуно контрадикторности кад су у питању одласци и повратци. А онда се дешава 2019. Креће ковид. Како се дешава твој повратак? Је л’ то било одмах?

Филип: То се десило у задњем тренутку, у марту 2020. Када је ковид узео маха, Њујорк је почео да се затвара, улице су биле празне, авиони су престали да лете. Моја тадашња девојка и ја смо пратили ситуацију. Она је купила карту. Био сам близак и с њом и са Сандром, и она је решила да оде.

Филип: Испоставило се да чак ни тај лет неће моћи да ухвати, морала је раније да крене. И онда, Тијана ме је пробудила тог јутра. Буквално ме пробудила у седам ујутру, нисам ни спавао, и рекла ми: „Филипе, долази данас у подне авион из Београда, то је последњи авион који иде за Србију.“ И буквално ми је рекла: „Види шта ћеш.“

Марта: Јежим се.

Филип: И ја сам био у тоталном шоку. Нисам знао како да реагујем. Претходних дана сам имао неколико непријатних искустава, град је изгледао застрашујуће. Њујорк кад се угаси, то је стварно страшно. Нисам могао да се видим са пријатељима, сабвеј линије су биле затворене, паника је владала. Људи су празнили продавнице, куповали дезинфекциона средства.

Филип: За нас музичаре, за фриленсере уопште, све је стало. И било је питање када ће се ишта вратити. Страхови су били углавном егзистенцијални. Како ћу да преживим у Њујорку, како да платим кирију кад не могу нигде да свирам? И све је то кулминирало у једном тренутку — за пет минута сам донео одлуку да се пакујем и вратим.

Филип: И прва ствар коју сам урадио — отишао сам да купим кутије. Док сам ишао по кутије, куповао сам карту преко телефона. У пола осам сам већ био на путу ка Савезу, одлука је већ била донета.

Филип: Исти дан. Отишао сам у радњу, купио кутију, дошао кући, натрпао ствари како сам стигао и умео. Већина је остала, узео сам само најосновније и упутио се ка аеродрому. Такси. И онда – назад у Србију.

Марта: Звучи застрашујуће.

Филип: Јесте. Баш то. Та реч – застрашујуће – прва ми пада на памет кад помислим на Њујорк у том периоду. Град је одједном био огољен од уметности. Схватиш тек тада колико та улична уметност значи, колико град врви када је жив. А сад – тишина. Нема музике, нема жамора, нема ничега.

Марта: Шта ти је пролазило кроз главу у тим тренуцима?

Филип: Неке најбазичније ствари. Шта ће бити са мојом породицом? Да ли ће они бити добро? Шта ако се неко зарази? Шта ако се ја заразим? Имао сам неко базично здравствено осигурање, али страх је био ту. Схватио сам – боље ми је да будем са фамилијом. Ако се нешто деси, да бар будемо заједно.

Марта: Сећаш ли се датума када си донео одлуку?

Филип: Једини датум који стварно памтим је 19. март. Остало – ништа. Не памтим ни рођендане, ни кад сам тачно отишао, ни ништа. Али тај 19. март ми је урезан.

Марта: Ајде да причамо о повратку. Наш подкаст се зове „Повратници“, па ми је занимљиво – како теби звучи та реч?

Филип: Искрено? Сада ми звучи лепо. Има нешто позитивно у томе. Схватио сам да је повратак био прави потез. Сад, с временом, носим ту титулу „повратника“ поносно. Све се у животу дешава с разлогом. И Њујорк је био фаза, и Келн пре тога, и овај повратак – све је део једног већег пута. Не бих ништа мењао. Ниједан дан, ниједан тренутак.

Марта: Како је твоје окружење реаговало?

Филип: Пријатељи… Па, питају ме и дан-данас: „Шта ћеш овде?“ Искрено, немам више снаге да водим те разговоре. То су углавном људи који никад нису живели у иностранству, не знају шта то све носи.

Марта: Да, причали смо о томе колико је све нијансирано.

Филип: Апсолутно. Није Њујорк само добар, нити је Београд само лош. И обрнуто. Свака средина има своје добре и лоше стране. Човек мора да пронађе шта њему лично у том тренутку живота прија. Да ли му је важно да буде уз породицу? Да ли жели да јури каријеру? Београд има много лепих ствари. Тако да, када ме питају „што си се вратио?“, мени је одговор једноставан – због себе.

Марта: А како се носиш са тим осећајем да неки људи стигматизују повратак?

Филип: Знаш шта… Њујорк уме да буде магнет. Људи тамо често кажу да желе да оду, али остају. Видим то и по неким клиповима који ми изађу на Инстаграму. Неки пријатељ ми је послао видео баш на ту тему – како многи Њујорчани маштају о одласку, али ретко ко стварно оде. Тешко је напустити тај град.

Марта: Јесте. Ипак он има неку своју магију.

Филип: Баш то. Магнет. Али понекад треба да пустиш тај магнет. И да се вратиш.

Филип: Баш као што сам раније рекао – енигма. Ни мени није сасвим јасно. Знам много људи који се жале на тај град, кажу да више не могу… али ипак не одлазе. Као токсична веза. Могуће да сам и ја био у таквом односу са Њујорком, али да није било ковида – можда бих и даље био тамо.

Марта: Шта мислиш, шта је то што људе задржава? Зашто остају, иако осећају да не треба?

Филип: То је стварно комбинација свега. Њујорк носи лепе ствари – та финансијска стабилност, тај осећај да можеш нешто да направиш. Како год изгледало тешко, лако је доћи до новца ако си вредан и способан. Али постоји и онај други слој – страх. Страх од промене. Страх од тога да је повратак неуспех. Ако си успео „тамо“, зашто би се враћао?

Марта: Као да те повратак понижава?

Филип: Управо тако. И то питање – „Што си се вратио?“ – као да носи осуду. А заправо, многи који живе тамо имају страх од повратка. Питају се – како ћу поново да се уклопим, да ли су ме ствари које су ме раније жуљале престале жуљати? Или ће ме поново иритирати?

Марта: Испада да је и отићи изазов – али и вратити се.

Филип: Баш тако. Али све више ми то звучи као оно питање – „Што се не жениш?“ Мала, али упорна малограђанштина. Људи се превише баве туђим животима. А ја мислим – ако твоја одлука зависи од тога шта ће неко рећи, онда нешто дубље није у реду. И да, већина људи пати од тог „шта ће ко да каже“.

Марта: А како су изгледали твоји привремени повратци, кад си долазио у Србију?

Филип: Ишао сам доста често, највише у Боку Которску лети. И ту сам се осећао као да сам у другој крајности – тотално опуштен. У Њујорку те стално држи дисциплина, темпо. Тамо – сваки дан сам пио кафу на плажи, купао се. Али онда кад се вратим у Њујорк, буде ми тешко. Пар дана неке мале депресије. Као да ми је потребна цела недеља да се поново навикнем на ту брзину.

Марта: Недостаје ли ти Њујорк?

Филип: Искрено… не. И сам сам се изненадио кад сам то схватио. То више није тај град. Можда је до мене, можда до њега. Али ствари су се промениле. Много људи је почело да прича о порасту криминала, о томе како се град отео контроли. И онда све то – закони, друштвена клима – све је отишло у неке крајности које мени не пријају. То је кренуло још док сам ја живео тамо, али сада је већ добило неке размере које бих назвао бизарним.

Марта: Јел се то осећа и у неким свакодневним стварима?

Филип: Баш се осећа. Много локала се затворило. Омиљена места су нестала. Људи се боре с финансијама, цене су подивљале. И када сваки други локал има излепљене траке и поруке – делује као сценографија за неки постапокалиптични филм. Сем неколико блиских пријатеља, као што су Аца и Сандра, за које мислим да и даље живе своју креативност – не знам да ли бих икоме другом могао да кажем да је Њујорк и даље место за њих.

Марта: Али корона је, у ствари, донела неки моменат заустављања?

Филип: Да. Време је стало. И то ти да простор за размишљање. И схватиш – променио си се. Имаш друге приоритете. Старији си. Када сам отишао у Њујорк имао сам 27. Вратио сам се са 32. Сад имам 35. То није само пет година, то је један сасвим нови живот. Нису ми више битни исти циљеви. Више не трчим само за каријером. Важнији су ми пријатељи, породица, смисао.

Марта: А видиш ли неке промене у Србији откад си се вратио?

Филип: Што се тиче посла – услови су бољи. Менталитет… е, то је већ друга прича. И даље Београд краси тај таленат појединаца. Оркестар у којем тренутно радим – то је можда најбољи бенд који је икада постојао код нас. Људи су школовани на врхунским академијама, на Берклију, у Амстердаму, у Царској академији… И мој ментор Милан Симић, који је тренутно пијаниста, диригује у августу – од њега и даље учим и „крадем фазоне“.

Марта: Звучи инспиративно.

Филип: Јесте, али с друге стране – стално имаш ту борбу са ветрењачама. Политика, однос државе према култури, мали буџети… али ја не улазим у те административне битке. Моје је да стварам. Ја верујем да уметност може да направи промену. Ако могу да помогнем друштву, то ћу урадити кроз музику. И кроз ђускање. Морам и то да додам.

Марта: То је најбоље! И за крај – да ли имаш неки савет за људе који маштају да оду у иностранство?

Филип: Имам. Урадите то. Идите где вас стомак зове. Не идите тамо где мислите да треба. Ако вам срце каже Барселона – идите тамо. Ако је Париз – Париз. Њујорк – Њујорк. Без обзира на све што сам рекао – ништа не може да замени то искуство. Ја нисам исти човек. Потпуно сам се променио. И верујем да сам сада бољи.

Марта: Дакле, ако ти не прија – вратиш се?

Филип: Баш тако. Најгора ствар је остати у месту из страха. Не направити никакав корак. Ту се рађа фрустрација. Највећи ризик је – не ризиковати. Зато – путујте, пробајте, вратите се ако треба. Београд је ту. Увек је ту. Само пратите свој стомак.

Марта: Апсолутно. Филипе, хвала ти пуно.

Филип: Хвала теби.

Марта: Хвала што си био мој гост и што смо разговарали о овој важној теми, нама обома блиској. Драги гледаоци, надам се да сте уживали, и да је било корисно – и за оне који размишљају о одласку, и за оне који можда размишљају о повратку. Пратите нас на друштвеним мрежама и Јутјубу, и чујемо се ускоро. Поздрав