Препис епизоде: Јована Арсић

Марта: Здраво свима и добродошли у још једну епизоду Taraba Stories. Моје име је Марта, а данас говоримо о теми која ми је лично веома блиска, а тиче се људи који су одлучили да напусте своју земљу и срећу потраже негде другде. Многи од њих су се вратили, неки размишљају о повратку. Сигурно ћемо причати и о изазовима са којима се суочавају при адаптацији на нову средину и културу. Моја гошћа данас је неко ко има прилично искуства с тим, јер је тај процес прошла више пута. Јована Арсић је рођена у Београду, али је одрасла у Милану. Тамо је студирала, завршила престижни Бокони и мастер студије. Потом се преселила у Лондон, где је започела каријеру у инвестиционом банкарству и живела пет година. Пословне прилике отварају јој врата за селидбу, ни мање ни више него у Њујорк – епицентар светских дешавања, нарочито у индустрији у којој ради, а то су финансије. Ипак, изазов са којим се овога пута суочава је екстремнији и комплекснији него иједан до тада, јер град који никад не спава преко ноћи постаје град духова. Наиме, само дан након њеног доласка у Америку, земља уводи потпуни локдаун због корона вируса, а она се налази у изолацији, у граду од милион људи, сама и далеко од породице и пријатеља. Зато ћемо чути како је изгледало то искуство и како уопште изгледа живот у иностранству. Јована, хвала ти пуно што си данас моја гошћа. Добродошла.

Јована: Хвала ти пуно на позиву и хвала ти што се бавиш овом темом, која ми је заиста врло блиска, а понекад и превише блиска. Истина је да смо ти и ја о овој теми доста разговарале док сам живела у Њујорку, тако да је ово за нас само један наставак.

Марта: Ти си сада привремено у Београду, зар не?

Јована: Јесте, у Београду сам и користим сваки минут да проведем са породицом и пријатељима. Тако да сам тренутно веома испуњена и срећна, а и ова тема ме додатно испуњава, баш зато што ми је толико блиска.

Марта: Баш ми је драго. Али увек се деси и то да ти сада, када си се вратила, треба пауза, јер си у журби да се са свима видиш, све обавиш. И, наравно, вероватно не можеш све да постигнеш, али...

Јована: Да, организација је заправо много компликованија док сам у Београду него док сам у Њујорку, јер је тамо све већ некако постављено, сложено и организовано, а када дођем овде, ја у суштини крећем све испочетка.

Марта: Да, да. Причаћемо и о томе колико има спонтаности у Њујорку и у тим договорима. Колико је уопште различит друштвени и заједнички живот тамо. Ја бих заправо кренула од Њујорка. Дакле, рецимо краја твојих кружних миграција. Како сам поменула у најави, ти си неко ко се више пута удаљио од своје средине и мењао је, и на неки начин кретао испочетка, бар када је реч о социјалној и друштвеној адаптацији. Како је дошло до твог пресељења у Њујорк? Како је та идеја настала?

Јована: Њујорк је нешто што сам дуго желела. Желела сам да живим у Њујорку још од првог пута када сам тамо била, пре више од 12 година, и имала сам веома снажну интуитивну реакцију на тај град. То је град чија ми је енергија изузетно пријала и одмах сам знала да је то место за мене. И заправо, све што сам радила наредних десетак година било је донекле подређено томе како ћу доћи до Њујорка. Мој пут је био мало дужи, јер сам желела да следим стазу која ће ми омогућити да растем и професионално и емотивно. Када сам први пут пожелела да живим тамо, имала сам 22 године. Из данашње перспективе нисам сигурна да сам тада била ментално спремна за град као што је Њујорк. Тако да је све што ме је довело до њега било неопходно да би ме припремило за тај град. А у тренутку када сам одлучила да се тамо преселим, моја главна идеја је била да се, живећи у Милану, вратим у Београд. Заправо, та реакција на град ме је натерала да потпуно променим планове и да седнем и размислим: у реду, како ћу стићи тамо, уместо назад у Београд, како да дођем у центар финансијског света.

Марта: Али ти си, као и увек, била темељна, па си се заиста лепо припремила. За разлику од мене, која сам заправо упала у неки систем и кренула буквално од нуле. Пробај да ми опишеш Њујорк једном речју, или неким придевом – како би га најбоље описала и ту емоцију уопште? Када кажеш та инстинктивна реакција на Њујорк, шта је то што нас толико привуче?

Јована: За мене је Њујорк покретачка сила и то је баш занимљиво. Њујорк је ужасно интензиван. Потпуно ми је јасно да он не може и не треба свакоме да прија, да ту мора да постоји велика и заиста искрена повезаност наше личне енергије са енергијом тог града. Живела сам у Милану и Лондону пре тога. Била сам и на размени у Торонту шест месеци. Плус, наравно, цело детињство сам провела у Београду. Од свих тих градова, имам веома искрену, праву повезаност са Миланом, али са Лондоном, рецимо, уопште нисам имала.

Јована: Лондон је град који је прелеп. Архитектонски ми је много пријало. Волела сам много да шетам. Лондон је, на пример, имао друге ствари које су ми биле изузетно важне. Велика уметничка сцена, позоришта, изложбе – све то су за мене били извори велике енергије. Много бољи него оно што сада у Њујорку имам прилику да видим. Постојало је доста ствари које бих, теоретски, више волела у Лондону него у Њујорку. Али једноставно није било тог клика.

Марта: Да, потпуно се слажем. Мора да постоји тај лични клик. Увек ми је занимљиво кад људи дођу први пут, и прва реакција им је: како је прљаво. "Јао, пацови, ђубре по улици", знаш оно, бели дим. А онда се питам, како не видиш све остало што се ту дешава, ту тачку топљења свега. Није за свакога и то је потпуно у реду.

Јована: Током тих десет година, док сам планирала како ћу се преселити у Њујорк, ишла сам у различитим фазама да га посетим. И то је невероватно занимљиво, тај осећај који те вуче и води. Често се дешавало да одем у Њујорк у тренуцима када ми живот није баш тамо где бих желела да буде. Да сам или незадовољна или тужна, а онда слетим и просто ме пробуди. Сваки пут када бих ушла у авион била бих у фазону: где сам кренула у Њујорк у оваквом расположењу. Али то је најискренија повезаност са градом који је за мене покретачка сила. Он захтева много енергије, мора се признати, и треба бити спреман за тај налет интензитета.

Марта: Али све су то били твоји планови у вези са Њујорком. Како се то све одиграло на крају када је дошло до саме селидбе? Шта си затекла, јер, као што сам рекла у најави, то је град који никада не спава, а ево и на шољици коју сам ти припремила пише: "Сири који никад не спава". Када си тачно стигла?

Јована: Заправо, морам да направим два корака уназад. Моја припрема за селидбу у Њујорк ишла је кроз моју професионалну каријеру. У једном тренутку сам одлучила да је за мене "најлакше" да покушам да нађем посао у Лондону и да се одатле пребацим у Њујорк. То је била идеја у мојој глави која се на крају показала као тачна. И такође, годину дана пре него што сам се преселила, почела сам да осећам да је тај тренутак дошао и да треба да гурнем све могуће процесе да бих стигла тамо.

Јована: И као и увек, кад покренемо велике промене, дешава се пуно ствари које нас натерају да преиспитамо пут. Конкретно, мени се десило ово: крајем 2019. сам почела да осећам јаку потребу да је сад време и да гоним по сваку цену. И било ми је чудно шта ме то вуче. Почела сам да гурама процесе који би иначе трајали много дуже. На пример, унутрашњи трансфери у компанији обично трају шест до седам месеци. Ја сам гурала толико да је мој трајао месец и по. Процес визе – адвокати су рекли четири до шест месеци. Моја је била готова за два месеца.

Јована: У неком тренутку су сви папири били спремни, пријава за визу спремна. Али ми се уопште није журило, јер је идеја била да се селим тек у септембру 2020. Сви су тако мислили – и тим у Лондону и тим у Њујорку, и моји родитељи, и пријатељи. Али онда ми адвокати кажу: следећи термин у амбасади у Лондону је тек за два месеца. А ја кажем: не, идем у Белфаст. Они сви у фазону: немаш разлога, помери селидбу за септембар. Али ја сам заказала термин у Белфасту, добила визу 23. фебруара. Неколико дана сам била мирна, и рекла себи: добро, имам времена.

Јована: А онда, 12. марта, будим се, отварам телефон и видим да се границе затварају. У том тренутку имам стан у Лондону који плаћам, посао, пројекте на којима радим. Било је седам ујутру, спремам се за посао. Схватам да се границе затварају у поноћ. Зовем менаџера у Лондону и кажем му: селим се данас. Он каже: па ниси нормална, али ако мислиш да је то исправно, иди. Зовем менаџера у Америци, питам: шта мислимо да ја данас дођем? Он каже: па знаш, затворили смо канцеларије на две недеље. Те две недеље су трајале две године. Али ако хоћеш, дођи.

Јована: Нико заправо није мислио да треба то да урадим, али нико ме није ни зауставио. Спаковала сам два кофера, купила карту за исти дан, позвала пријатеље да им кажем да ће морати да спакују мојих десет година живота у кутије и пошаљу преко океана. Сви су били у фазону: ниси нормална, али у реду. Летела сам последњим авионом који је слетео на JFK, после чега су границе затворене на више од годину и по.

Марта: Вау. Знам, и само кад помислим на то језа ме прође. Али ме занима, када си сазнала да ће границе бити затворене, шта си размишљала? Јеси ли била свесна или си мислила: ово је привремено, проћи ће?

Јована: Не, нисам мислила да ће бити привремено. Сви су ми говорили да ће бити кратко, али ја сам имала снажан осећај да ће трајати. Баш због тога сам хтела да кренем одмах. Имала сам осећај "сад или никад". А сада кад ме питаш шта сам размишљала – веома је очигледно да нисам размишљала. Јер да сам укључила мозак, ниједна нормална особа не би прешла са једног континента на други баш на дан кад пандемија све затвара. То ме је касније скупо коштало, али тог дана нисам размишљала ни о чему.

Марта: Да, јасно. Померила си своје границе, и онда су дошле и последице. Какви су ти били први дани?

Јована: Долазим у Њујорк који ми је познат јер сам често долазила. Како си рекла, то је град који никад не спава. А ја стижем у град у ком нема никога на улицама. Немам банкарски рачун, немам њихову верзију ЈМБГ-а, без чега ништа не можеш. Немам стан. Немам пријатеље. Имам посао који у том тренутку не могу да радим, јер ми недостаје неки регулаторни испит. Положила сам га, али ми нису издали сертификат. У том тренутку нисам ни формално запослена. И све стане. Почнем да се питам: шта сад?

Јована: А ни немам где да се вратим, јер нема лета. Моје ствари су негде на пола пута између Лондона и Њујорка, на броду. Тај осећај изгубљености, да не знам ни где сам, као да сам у пустињи, а не у једном од најнасељенијих градова на свету. То је био почетак много дужег пута који сам наставила у наредном периоду, и који је заправо био пут сам са собом.

Марта: Баш тако. Оно што је и на мене оставило личан утисак јесте тај ритам града. Та журба, све се догађа, сви су важни, сви негде журе. А онда се деси да буде пуст. Мени је Њујорк изгледао као нека повређена звер, било ми је жао. Шта си ти затекла?

Јована: Могло је да се шета, али кафићи су били затворени, ресторани исто. А у глави имаш идеју да ћеш изаћи у први бар, упознати људе, повезати се, јер тако то иде у Њујорку. Или да ћеш, барем, на послу упознати људе. А ништа од тога се није десило.

Марта: Колико је трајао тај процес изолације у ужем смислу?

Јована: Све што си рекла за Њујорк, апсолутно се слажем. То су биле и моје мисли пре селидбе. Ако негде можеш брзо да се повежеш, то је Њујорк. Нисам ни размишљала о томе што знам врло мало људи тамо. Оно што је невероватно занимљиво јесте да је та подршка коју имамо око себе кључна. У првим месецима мој живот се сводио на неколико контаката које сам имала.

Јована: Пандемија је буквално отворила Пандорину кутију у нама. Њујорк је специфичан јер је пун људи са великим егоом и самопоуздањем. Никад нисам видела људе самоуверене као у Њујорку. И то на свим нивоима – ако си најбољи шминкер, знаш да си на врху света. Ако си банкар, доктор, адвокат – исто. Али онда дође корона и уништи све те егое. Људи су морали да се преиспитају.

Јована: Оно што ми је било интересантније од неколико веза које сам имала, јесте како су људи реаговали. Веома мало њих је било отворено да чује потребе других, а не само своје. Тај алтруистички моменат који смо сви осетили трајао је врло кратко. Исто сам приметила код пријатеља у Лондону, Београду, Мадриду. Први талас солидарности – видео позиви, апликације за дружење – све је то брзо нестало. Сви су се повукли у себе. Људи које сам познавала, а које сам могла да избројим на прсте једне руке, само један пар, који ми није био ни близак, издвојио се у том тренутку.

Јована: То су људи који су били некако светло у мраку за све око себе, па и за мене. Искрено могу да кажем да, да они нису били ту у тим првим месецима, не знам како бих се снашла. То су неке везе које се појаве у животу, не знам да ли бисмо се дружили у неким другим околностима, али су овде они заиста умели да виде моје потребе, а не само своје.

Јована: За разлику од других веза које сам у том тренутку имала у граду. Врло мало људи ме је позвало да пита: како си.

Марта: Занимљиво. Баш то што кажеш, питам се да ли је то зато што су сви били уплашени за себе, па онда и мере које су уведене су биле такве да су људе спречавале да долазе. Почели смо да се, на неки начин, буквално плашимо једни других. То је некако преовладало.

Марта: Како кажеш, посао који си радила – већ си тада била активна, како је то текло? Да ли те је испуњавао, да ли си била заузета тиме?

Јована: Моје искуство је, рецимо, прилично специфично у том контексту. Ја радим кризно саветовање, тако да је за нас 2020. била... Имали смо пуне руке посла. Са те стране, то ми је много значило јер је то посао који волим, који ме испуњава, и који ми је био излаз у том тренутку. Али сам врло свесно прихватила да посао, нажалост, није цео мој живот и да су ми потребне и друге ствари.

Јована: Веома брзо сам престала да могу да се заваравам да је довољно то што ми на послу иде сјајно, када у свим другим аспектима живота, који су ми заправо важнији – пријатељства, друштвене везе, породица – ту нисам испуњена. И колико год да сам волела то што радим, није ми било довољно.

Марта: Е, то је управо то. Само сам се питала да ли је код тебе било неког преиспитивања? У смислу живота у иностранству, да ли су ти се неке мисли промениле, да ли си више размишљала о повратку тада? Не мислим само због пандемије, већ уопште као: аха, сад се све ово догодило и моји приоритети су одједном изврнути наглавачке. Почнеш поново да преиспитујеш своје вредности и крећеш из почетка, зар не?

Марта: Да ли те је то натерало да размислиш о животу генерално, изван, рецимо, своје заједнице, неких основних – породице и пријатеља?

Јована: Да, на много нивоа. Први и главни је тај осећај недостајања и немогућности да дођем кући. У том почетном периоду није било авиона. После тога, Србија је била специфична јер смо имали директан лет за Њујорк, па је све било лакше. Али тих првих неколико месеци, кад се све највеће промене дешавају, ја нисам имала начин – ако се било шта деси – да дођем кући.

Јована: То изазива огроман осећај страха и преиспитивање целог вредносног система. А онда ми се догодило и нешто на личном плану. Тај посао у Њујорку је заиста био врхунац моје каријере, и то заиста јесте. У малој индустрији у којој радим, даље од тога нема. Могу само да напредујем из позиције у којој сам сада, што је и даље велики пут, али ми даје неки ниво задовољства што сам дошла довде.

Јована: Из те позиције је било много лакше да се опустим и питам себе: у реду, да ли се сада осећам испуњено из позиције овог успеха који сам постигла. Јер ако не, можда то и није био мој пут. И све то преиспитивање се баш интензивно догодило у та прва три месеца, када сам заправо први пут почела да размишљам о томе како су ми приоритети постављени.

Јована: За мене је питање повратка у Београд нешто што је увек било отворено од првог дана када сам отишла, вероватно и пре него што сам кренула у Милано. Иако сам живела у градовима које обожавам, попут Милана и Њујорка, и у градовима у којима ми није било толико лепо, као што је Лондон.

Јована: За мене је повратак кући најприроднија ствар. Нигде нисам тако опуштена као у Београду, иако не бих могла да кажем да ми нешто недостаје у било ком од градова у којима сам живела. Те градове осећам као свој дом. Моја пријатељства су на свим тим местима. Веома ми је лепо, не могу да кажем да имам неко свакодневно жаљење. Али, ако сам искрена према себи, једино место где сам потпуно своја је Београд. Увек о томе размишљам.

Јована: Међутим, имала сам низ унутрашњих блокада које су ме спречавале да озбиљно размишљам о повратку, а коронавирус ме натерао да се томе мало озбиљније посветим.

Марта: Е, то је то. Баш то сам хтела да кажем. Корона нас је све некако натерала да проведемо озбиљно време сами са собом, па се онда постави питање – да ли смо способни за то? Имамо најбоље универзитете, школе, сви стремимо неком напретку и образовању и каријери, али се онда постави питање: које су то вештине које су нам заиста потребне у тренутку кад се затворимо и када треба са собом искрено да разговарамо?

Марта: Шта је то што нам отежава да издржимо тај период изолације? Јасно је, живимо од повезивања, али како ти на то гледаш? Шта је то што треба да постоји да бисмо били спремни за овако екстремне ситуације?

Јована: Наставила бих на претходно питање и на ово сада. Када размишљам о способностима које су ми помогле да преживим тај први период, све долази из мог одрастања у Србији. Та снага да преживиш, али и уверење да могу све и да ми ништа није ван домашаја, то потиче из мог одгоја. То је начин на који сам васпитавана. То долази из моје средине овде. Заправо, тај инстинкт за преживљавањем ми је усађен одатле.

Јована: Никада ми у животу нико није рекао да нешто не могу, осим мојих родитеља, али и моје окружење ми је стално уливалo сигурност да могу све. И чак кад нисам могла, моја мама стално каже: знам ја кога сам родила. А ја јој кажем: мама, ти имаш најнереалнију слику стварности. Али она некако увек испадне у праву, не ја.

Марта: Али знаш шта? Сад ми делује као контрадикција. С једне стране, осећамо то као снагу – ту стабилност, тај инстинкт за преживљавањем који имамо. То је тачно и то носимо из куће. А с друге стране, ти и ја смо често причале о томе шта нас фрустрира у овом нашем менталитету – та стална реченица: не, то не може. У Србији често наилазимо на тај образац немогућности, та врата која нису отворена, него увек постоји неко "не", неко објашњење зашто нешто неће проћи.

Јована: Много сам размишљала о томе, јер је то највећа контрадикција која ми лично није била јасна. Али сада, рецимо, мислим да имам одговор. Инстинкт за преживљавањем, који је усађен у нас, најбоље функционише у тренуцима велике опасности и екстремних ситуација. Али ми га немамо у свакодневици. То је за мене највећа разлика између нашег друштва и, на пример, америчког.

Јована: Америчко друштво је обрнуто. Стално је у фазону: можемо све. То су позитивне манифестације, нема ограничења. То је друштвена мобилност. То је тај амерички сан. Али у моментима велике опасности или када треба стварно изаћи из зоне комфора – он се изгуби.

Јована: И та контрадикција која се јавља у оба друштва ми је веома занимљива. Јер на дневном нивоу, када дођем у Србију, јако ми смета тај став "не могу" који скоро сви моји пријатељи имају. Али сви они, без изузетка, када се нађу у ситуацији опасности, извуку нешто из себе што је у потпуном контрасту са оним што видим код пријатеља у Енглеској или Америци, у тим развијенијим и сигурнијим друштвима.

Марта: Да, апсолутно. И оно што смо често причале, бар док сам ја живела тамо – много пута смо разговарале о могућности повратка у Србију. Ја сам се, ето, случајно вратила мало раније. Али оно што смо често констатовале јесте да, ако се вратимо, као да крећемо из почетка. Већ смо, на неки начин, дислоциране, и онда се јави неки страх од повратка. Чак и кад постоји жеља, прати је неки страх. Како се сад интегрисати? Није то баш лако. Како ти сада размишљаш о томе, о могућем повратку? Да ли је то сада уопште актуелно?

Јована: Много ми је занимљива та конструкција коју си употребила – ресетовање на нулу. Док сам се припремала за овај разговор с тобом, сетила сам се да сам пре неких пет година дала интервју о „одливу мозгова“, и било је фасцинантно да је свака моја реченица тада почињала са: „За мене, повратак у Србију значи повратак на нулу.“ То је стварно било тако како сам тада доживљавала повратак. Немам контакте у Србији. У послу који радим и волим, не знам ни како се неке стручне речи кажу на српском, јер их никада нисам видела у том контексту овде.

Јована: Немам мрежу људи која ми је потребна. Пријатељи су ми сада по целом свету, не нужно у Србији. Имала сам осећај да више ни не знам како систем овде функционише. А оно што се променило у последњих пет година јесте велико прихватање себе. Схватила сам да сам ја, у великој мери, то што јесам, управо због деветнаест година одрастања у Србији. Ако и ишта разумем дубински – то је овај систем овде.

Јована: То, наравно, не значи да нисам покупила низ уверења, образаца понашања, промена у менталитету кроз своја путовања и животне фазе. Али оно што сам у суштини – то је нешто што је овде моје. И сада сам заправо врло опуштена у томе да све што сам стекла у последњих десет година понесем са собом и покушам да то уткем у друштво у ком сам одрасла.

Марта: То ми је баш лепо, и драго ми је што то кажеш. Некад размишљам – много тих позитивних начина размишљања прихватимо тамо, и као што си рекла – сви су некако градови ега, сви су пуни самопоуздања, сви верују у себе и своје способности. Не знам да ли ти се дешавало кад дођеш овде, да ли се осетиш другачије у Србији, или се та промена заиста десила, или само кад останемо овде дуже – опет упаднемо у неке старе обрасце?

Марта: Да ли они утичу на нас, или смо их превазишле? Како је код тебе?

Јована: Моја промена је била врло дубинска. И стварно сам дозволила свим тим искуствима да ме на неки начин обликују. Баш је занимљиво јер могу чак да вежем неке обрасце и карактеристике за одређене периоде: шта ми је донео живот у Милану, шта ми је донео живот у Лондону. Све то ме је заиста суштински променило.

Јована: Али како сам овде проводила све више времена, схватила сам и да можда мало прецењујем дубину тих промена. Јер оно што сам у најдубљој суштини – овде се осећа врло опуштено и добро. Не враћам се сасвим на старо, и стварно не бих волела да ми се то деси. Надам се да неће, јер не дај Боже да зажалим сва та дивна искуства кроз која сам прошла ако из њих нисам ништа научила.

Јована: Не мислим да те промене на било који начин одступају од тога ко сам ја, нити од онога што је специфично за Србију. Али не знам да ли се и теби дешавало – промена се не деси одмах. Првих шест месеци сам мислила: „Ја сам друга особа“, а онда се вратим, проведем неко време овде и кажем: „Аха, та слобода, то широко размишљање, све могу…“ И одједном се повучем у себе и вратим у нешто што је било пре.

Марта: Да, тај пут промене, та дубинска трансформација, не иде тако брзо. Да ли си то препознала у свом процесу, да си у неком тренутку схватила: е, морам опет неколико корака уназад?

Јована: Константно. Мој процес промена кроз године ми чак личи на Ужичко коло – два корака напред, један уназад, и тако у круг. Оно што је занимљиво јесте колики је утицај окружења на нас. Баш као што кажеш – најчешће приметим да се враћам старим обрасцима у стварима о којима нисам довољно размишљала и које нисам освестила. Ту друштво највише утиче на мене.

Јована: У стварима које сам дубоко освестила, нема промене. Ту сам своја и стојим чврсто, без обзира да ли сам у Београду, на Новом Зеланду или на Аљасци. Али све што сам мало запустила и пустила у периферију – то стоји у месту и подложно је променама у односу на друштво у ком се налазим.

Јована: И онда нас дочека тај неки неочекивани осећај да смо као гурнути под тепих. Онај ниво летаргије: „Не могу сад тиме да се бавим.“ И онда је много лакше пустити да друштво одлучи уместо мене него да активно размишљам: где сам ја у свему томе?

Марта: Причај ми о твом одласку у Милано. У том тренутку си завршавала средњу школу у Београду, је л’ тако? Како је изгледао тај први одлазак?

Јована: Тај први одлазак ми је био страшно болан и мало ми је жао што је био такав. Баш сам патила у том првом периоду, и није било потребе да ми окружење то отежа. Милано је иначе врло лака транзиција из Београда – градови су слични, само што је све мало боље. Обожавам Београд, али Милано има посебно место у мом срцу.

Јована: И још у то време је одлазак у Милано био групни одлазак. Нас је било двеста на „Боконију“, са разних смерова, различитих генерација. Није било потребе да се ја, несвесно, пустим у неке потпуно нове животне зоне. Али из неког разлога, ја сам одлучила да идем тежим путем – и то сам баш урадила.

Јована: Први месец сам баш патила. Излазиш из огромне зоне комфора. Мораш да радиш папирологију, отвараш рачун у банци, не говориш језик. Ја сам говорила шпански течно. Мислила сам – ма лако ћу ја. Ма какви. Све у животу тражи труд. Крећеш од нуле. И опет се враћамо на ту константну конструкцију – тих првих неколико месеци, кад одједном морам све сама: ни мама, ни тата, ни тетка. Нико. Отвори очи.

Јована: Лично мислим да је теже кад се сели из једне државе у другу, али не видим разлику, рецимо, за студенте који долазе из унутрашњости у Београд. И они морају исто. Не видим никакву битну разлику у напуштању зоне комфора, било да се селиш из малог места у веће у истој држави, или из једне државе у другу.

Јована: Оно што ми је било компликованије било је то што сам, из мени нејасног разлога у том тренутку, одлучила да се не дружим искључиво са људима које сам знала из Београда, већ да заиста упознам град у ком живим. Да се дружим са Италијанима. А кад сам тек почела да говорим језик, и даље је било тешко. Не говорим сленг. Чим почну мало брже да причају – ја не разумем ништа. Само климам главом и правим се да ми је све јасно.

Јована: Требало је разумети обичаје, начине одрастања, како су постављене њихове вредности. Које вредности и уверења хоћеш да усвојиш, а која не. Ја и даље хоћу да пијем капућино поподне. То сам хтела да ти кажем.

Јована: То ми је остало исто: не. То није уверење које ми је важно и одлучила сам да га не прихватим. Али постоји читав низ уверења из Италије која сам усвојила, а која су ми живот променили на боље.

Марта: Кад причаш о томе, и о усвајању њихових обичаја, тим неким позитивним променама – ипак, италијанско друштво, у поређењу са Њујорком који је врло отворен и прихвата све разлике – то је богатство.

Јована: Италијани, сложићеш се, нису баш... То је баш оно што си споменула када си поменула капућино. Они имају свој јасан сет правила – како устајеш, шта једеш ујутру, када ручаш, и да, током паузе за ручак се не ради сатима.

Марта: Како си се носила са тим, са интеграцијом у њихов систем?

Јована: Било ми је, да кажем, мало лакше у Италији него у Енглеској, јер је моје васпитање и мој почетни вредносни систем вероватно био сличнији њиховом. И они имају јако прецизан систем, али и Енглези такође – само што су италијански и енглески систем дијаметрално супротни.

Јована: Оно што сам мислила да ми је у Италији тешко, схватила сам да уопште није, тек кад сам се преселила у Енглеску. Први шок био је када сам, у неком тренутку, отишла на студентску размену из Милана у Торонто. Тај систем правила, који је такође врло ригидан, толико ми није одговарао да сам се буквално затворила у кућу и шест месеци учила да кувам.

Јована: Моје највеће искуство из тих шест месеци у Торонту је – научила сам да правим сарму.

Јована: У Италији ми то није сметало до те мере. Прво, јер ми је њихов начин живота пријао. Њихов систем је био у складу са мојим личним уверењима и било ми је лакше да га прихватим. И лакше сам се мењала.

Јована: А кад сам се после тога преселила у Енглеску – систем који ми није пријао, чак и у неким баналним стварима. Мислим да је храна сјајан пример, јер је толико свакодневна, али говори пуно.

Јована: У Италији сам врло лако прешла на кафу и кроасан за доручак, иако сам у Београду јела јаја и сланину. Није ми било једноставно. А у Енглеској, ни дан-данас се нисам навикла на тост са путером за доручак. Ни на боравак у пабу и пиће пива. Али сам се, рецимо, врло лако навикла на чашу вина после посла.

Јована: Тако да није само ствар разлике, већ питање – које разлике нам пријају, а које не.

Марта: Слажем се. Али који је то тренутак када те неко погледа као да ниси нормалан – кад наручиш тај капућино?

Јована: Они су феноменални у свим пољима, и скидам им капу. Мислим, немам појма о статичким прорачунима и кухињи, али све је толико лепо. Али онда дође тренутак кад ја у пет поподне наручим капућино – и онај поглед: шта се управо десило?

Јована: То је моменат када схватим да ово друштво ипак није баш отворено за различитости. Италијанско друштво није потпуно отворено. Мени је велика срећа што нисам била толико различита. Изазивала сам реакције код њих због баналности, као што је капућино. А то сам касније научила да смирим нечим што сам тек у Америци свесно почела да користим – осмехом.

Јована: Стање опуштености са собом. Знам шта радим и добро сам с тим. И кад се осмехнеш и кажеш: „Знам да вам је чудно што пијем капућино у пет поподне, али мени баш то треба“, они ти се насмеју и кажу: „Желиш још један?“

Марта: Јасно. То је игра.

Јована: Али истина је то што кажеш. Тамошње друштво јесте мало затворено. То је један од великих разлога што сам често размишљала – не знам ни шта ме је тачно навело на пут прилагођавања друштву у којем сам живела.

Јована: Врло мало људи из мог окружења који су отишли из Београда или са Балкана уопште то ради. Људи се углавном држе својих комуна, врло мало се мешају са Италијанима, и многи живе у Италији по пет година, а не проговоре ни реч италијанског. То је страшна штета. И ја не могу да не осетим кривицу.

Јована: Милано је град који ти, без обзира на све, омогућава да осетиш све чаролије које има да понуди. Чак и ако си у српској заједници у Милану, ипак имаш прилику да осетиш град. Оно што немаш прилику да осетиш јесте како та држава заиста функционише.

Јована: А то је оно о чему смо причале мало раније. Како су постављена њихова уверења. И заправо мислим да ако не дозволиш себи да се опустиш у томе, као кад скочиш у реку и пустиш да те носи, онда не дозвољаваш себи да те та промена коју си направила – заиста промени.

Јована: Имам пример свог најбољег пријатеља који је одлучио да пет година не научи ни реч италијанског. То му је био мисија. Толико је у томе успео да је на крају научио конобарицу све што му је требало на српском. Наша конобарица је знала шта значи рачун, кусур, „морам брзо да наручим“ и „за понети“.

Јована: Он је човек који је направио сопствену мисију – да се не мења. И успео је, у извесној мери, да промени своје микроокружење.

Јована: Не могу да кажем да сам ја свесно изабрала да моје окружење промени мене, али из ове перспективе ми је јасно – стварно јесам то дозволила. И моје промене су биле врло дубинске.

Јована: Јер сам просто тонула негде. А отвореност је оно што ти дозволи да будеш. Буди отворен и дозволи промену, јер у супротном… То је најтеже од свега, јер нико од нас не воли да се мења. Врабац ког знамо бољи је од голуба ког не знамо. А отворити се за промену и стварно пустити је било је врло тешко и за мене.

И сад кад причамо о томе, немам илузију да је то нешто што сам ја свесно урадила. Да сам имала више памети, сигурно бих се борила. И моје биће и мој его су се борили да се не мењам. Да сам ја сасвим у реду таква каква јесам и да нема потребе да се ишта мења. Али имала сам ту срећу да је у мом случају отпор средине био јачи и морала сам.

Марта: Баш ме занима нешто што можда делује банално, али док си сад у Њујорку, шта ти највише недостаје? Да ли постоји нешто наше, нека навика, неки начин живота, или нешто што ти прво падне на памет?

Јована: Прво што ми падне на памет су летови по Медитерану. То сам стварно волела и у Лондону и у Милану, јер сваки викенд, кад нисам баш најбоље, има јефтиних летова за Италију, Француску, Шпанију. То ми је апсолутно прво што недостаје.

Друга ствар коју нисам ни приметила да ми недостаје док нисмо почели да причамо је разлика у временским зонама. То је тренутак када смо сви глобално повезани, делује као да смо ближи једни другима. Али моја мама иде на спавање у десет увече, што је овде четири поподне. То значи да мој канал комуникације с њом тада престаје. А мени је у четири поподне тек пола дана, завршавам посао, и онда у поподневним и вечерњим сатима осетим ту дозу усамљености, јер ми недостају људи које највише волим.

Марта: Какви су односи у Њујорку када причамо о дружењу и социјалним везама уопште?

Јована: Рекла бих да прво треба направити разлику између Њујорка пре короне и после. Њујорк пре короне је био најотвореније место које сам икада видела. Везе су се лако стварале, људи су се проналазили на неком посебном енергетском нивоу. Сретала сам људе на најневероватније начине, и то су људи који су остали у мом животу.

То се доста променило с короном. Сад живимо неку врсту повратка у нормалу, али та отвореност се није вратила. Људи су се много затворили. Још један аспект тога је и брзина града. Планирање. Хоћемо на кафу? Можда за шест недеља. Дај одмах да ставимо у календар. Ја не знам где ћу бити сутра, нити желим да размишљам даље од овог викенда.

И нажалост, то почињем да виђам и овде. Делује ми да нам то свима даје неку вештачку слику сигурности и личне важности. Знаш где ћеш бити и то ти даје неки осећај контроле, али спонтаност, праћење себе и својих потреба је оно што те води правим путем. И тога је било много више у Њујорку пре него сада.

Сад се Њујорк полако враћа на оно што сам виђала у другим градовима. Лондон је такав, све је заказано месецима унапред. Али нажалост, то сад почињем да виђам и у Београду. Београд је почео да губи ту своју спонтаност и то ми је страшно жао.

Разумем зашто, разумем потребу за сигурношћу, али моје лично искуство каже да је баш спонтаност и праћење својих потреба једини начин да стварно пронађеш своје људе, своју срећу, свој мир. И најбољи пример за то је начин на који смо се ти и ја упознале.

Марта: Да, то је феноменално. Који је то био месец?

Јована: Рецимо април 2020. У том тренутку сам већ месец и по дана у Њујорку. Већ пролазим кроз све могуће фазе: туга, депресија, можемо то звати како год. И тад почињем да тражим ствари које ме стварно испуњавају. Једна од тих ствари је учење језика. То радим од своје пете године. Обожавам то. За мене је то улаз у нови свет. Једна од главних ствари која ме је и охрабрила да почнем да путујем, селим се.

И тада налетим на неки оглас на Инстаграму, неко држи онлајн часове италијанског. Волим италијански. Добро га говорим, али више нисам у контакту, не живим тамо. Немам више ту свакодневну комуникацију. Помислим како би било супер да кренем на те часове, јер ме то испуњава.

Контактирам ту особу из огласа. Испостави се да та особа уопште није у Београду, како сам мислила, већ у Њујорку. И то је моја прва веза, прво пријатељство у Њујорку. У изолацији. И то ми је било толико фасцинантно, како те живот некад води.

И занимљиво ми је било и то што сам са тобом почела да причам на српском тек после месец дана зумирања на италијанском. И као, ова девојка је потпуно другачија.

Марта: Јесте, баш је било интересантно, јер смо одмах кренуле да причамо на италијанском, без икаквог договора, није ни било писмене потврде, само смо кренуле. Тако смо се упознале. Али видиш, занимљиво је и то што људи стварно остављају сасвим другачији утисак у зависности од тога на ком језику говоре.

Јована: Да, кажу за нас да делујемо као да се свађамо, кад смо гласни. А сећаш се кад смо први пут отишле на кафу? Први пут ван зума. Пунђа на сред главе. И као: „Е, ћао“ на српском. Било је баш забавно.

А и та тема језика ми је страшно занимљива, јер сам приметила да сам свака особа другачија у зависности од језика који говорим. На италијанском цвркућем, све сам „ћу ћу“. Кад причам француски, хладнија сам, али сам више заводнички настројена. На енглеском сам small business. Глас ми је у знатно нижој октави. Врло сам професионална. А на српском – машем рукама.

Марта: И за сам крај, шта би поручила младима у Србији који маштају или већ планирају да оду у иностранство? Који је твој савет после свих ових година селидби и миграција?

Јована: Препустите се промени, отворите очи за све што она носи. И добро и лоше. Немојмо се заваравати ни у једном правцу. Ни да је место на коме смо сада савршено, ни да је Србија корен сваког зла. Нити да морамо на силу да мењамо своју перцепцију. Дозволите да нам се догађаји и промене десе. Само отворите очи и срце. Да се створи хармонија између онога што носимо у себи и онога што има простора да се промени на боље. Јер стварно верујем да свака наша промена аутоматски утиче и на нашу околину. И верујем да миграције дају феноменалну прилику да покупимо оно што нам треба са других места. И да у ствари пронађемо себе у целости, где год да смо. Као нека размена доброг из најбољег што нас чини.

Марта: Хвала ти пуно још једном што си била моја гошћа. Драги гледаоци, надам се да сте уживали и дружимо се ускоро у новој епизоди Тарабинe приче. Поздрав.